имају сина од четири године.
ОД: како се користи језик у вашој породици, да ли сте се договарали кад се родио син?
ДЦ: јесмо и нисмо. „ја сам више импровизација“, она инсистира да мали научи оба језика, „она више прича наш језик него ја“; „мене више кошта“ да се пребаци на наш језик и, кад треба да прича, несвесно се пребаци на шпански. последњих година се више труди да би деца могла да причају са његовом тетком из Бјељине.
жена је радила докторску дисертацију о избеглицама из Босне и Херцеговине, четири године је живела у Босни, било је потребно време да савлада језик; сада ради у Центру за истраживање социолошких наука.
радним данима је дете више са оцем, а викендима са мајком.
првих година (по доласку у Шпанију), није желео ништа да има са нашим крајем, временом је то прошло. пресекао је, лакше му је било „да спали мостове“ да би се брже навикао. после неког времена је почео поново да размишља о коренима; мајка му је православка, отац католик [?]
ОД: да ли је било културног шока кад си дошао у Шпанију? [око 2010]
ДЦ: јесте. оно тамо је било нормално док није дошао овде, где је видео како систем функционише. није имао непријатности у Шпанији; много их је више доживљавао у нашем крају, због мешаног брака родитеља.
први пут кад су са сином били у крају, син је слабо разумео наш језик. од тада почињу интензивније да га користе у свакодневној комуникацији. жена је сазнала за радионице српског језика за децу, предложила да се дете упише, он се сложио… некад син разуме српски, али одговара на шпанском јер схвата да не мора на српском.
не успева да нађе занимљиве садржаје за дете онлине, не допадају му се, посебно нови цртани филмови у односу на наше старе, лоша је синхронизација. пушта му Плави оркестар
ОД: како се представљаш?
ДЦ: из Босне. тешко је Шпанцима објаснити да тамо живе Срби, Хрвати, Бошњаци… то је чиста географија.
није знао шпански кад се доселио. три месеца је ишао у школу; онда је пријатељ Италијан закључио да не треба да се друже са странцима ако желе да науче шпански, па су се повезали са Шпанцима. шпански му је сада на првом месту, па енглески, па наш [српски] на трећем месту.
ОД: колико ти је важно да сачуваш наш језик?
ДЦ: док дете није дошло, нисам размишљао о томе. на послу повремено користи српски језик, сад га зову и због руског јер може да разуме… чита вести из наших крајева, Тузлански лист, Вечерњи лист из Београда и Загреба.
[укључује се мајка накнадно, говори на српском, повремено убацује шпански]
ИС: „ја сам више заинтересована за то“, дете има право да научи језик. ако треба да разуме тату, треба да разуме и његову културу. особа се разликује кад прича различите језике, као свирати различити инструмент, гитару или нешто друго…
кад муж користи српски, слободнији је. хумор, духовит је, али на шпанском 70% онога што је на српском… то је питање и културе.
ОД: како са сином чувате очињи језик?
ИС: „трудимо се“; пуштају музику, али углавном причају, путују тамо… волела би кад би отац причао само на свом језику. супер је и радионица.
након боравка у старом крају је код сина дошло до велике промене, позитивне.
АЈ: како изгледа породична комуникација?
ИС: углавном на шпанском, али се онда сети да не говоре наш, па се пребаци и подстиче мужа да га користи. син онда каже „мама, ја тебе не разумем“, али мајка каже „слушај, разумећеш“. мајка каже „молим“ кад је син позове; сугерише му да не преводи директно.
