Наслов:

OD_Woodland ParkNJ_17.9.2023b

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

1

Испитаник:

МС

Годиште:

1970.

Пол:

женски

Земља рођења:

Југославија

Место рођења:

Параћин

Земља боравка:

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

удовица

Језици комуникације:

српски
енглески

Испитаница је дошла у САД са момком (касније мужем) и сестром у октобру 1992, не планирајући да остану, али су ипак остали због ратова у СФРЈ. Уписали су бесплатан курс у Патерсону (Њу Џерси), а потом и приватан курс. Муж је у једном тренутку био пред депортацијом али су то избегли. У међувремену добили су децу, запослила се.  С децом су комуницирали и на енглеском у смислу подршке за школу. Свој деци у окружењу је било једноставније да говоре енглески. Нису имали српску телевизију, цртане филмове су гледали само на енглеском, као и игрице – није било могућности да користе медије на српском, осим нечег што би добијали из Србије (углавном нису могли да користе због разлике у техници).  У цркви је око годину дана постојала могућност учења српског језика, уз веронауку и фолклор. Ишли су и на дружења са нашим људима. Бабе и деда су помогли да деца користе и српски. Деца су користила књиге, сликовнице, буквар из Србије. Старији син може да чита ћирилицу. С њим размењује поруке на српском. Она сама користи више енглески. Има велики круг пријатеља с посла који су различитих нација.  У Њу Џерсију је српска заједница мање компактна него на другим местима, постоји одбојност према цркви. Има српски идентитет, исто важи и за децу, тако им увек говори – они су Срби рођени у Америци. Нису на почетку то добро прихватили.

Долазак у Америку октобра 1992. Циљ је био да обиђе маму, имала је посао, сестра и тадашњи момак, потоњи муж, били су студенти, нису имали идеју да остану, али су због рата и кризе у земљи одлучили да остану. Нико није знао језик, уписали су бесплатан курс у Патерсону (Њу Џерси), са неким основним стварима. Није био добар ритам и динамика курса, споро су напредовали, напустили курс. Уписала курс у приватној школи, читаве недеље, по „неким левелима“. Сви су кренули понешто да раде, венчали су се. Сестра и она су добиле папире преко маме, за супруга су поднели захтев за азил, али то није било једноставно јер Србија није била на списку земаља које нису биле сигурне за живот, није помогло ни то што је у међувремену рођен први син, добио је чак у неком тренутку депортацију, али су успели да то најпре одложе а потом избегну. Решила је да упише курс ултразвука, трогодишња обука. Потом се запослила, није било лако али су сви покушавали да помогну, нико никог не исмева (за разлику од њене деце које су у Србији била фрустрирана, задиркивана због свог српског – по њеној претпоставци због утицаја родитеља и њиховог антиамериканизма). У породици није било неког конкретног договора о употреби језика, али су с децом комуницирали и на енглеском у смислу подршке за школу, да би могли да им помогну. Старији син је имао ЕСЛ наставу (према критеријума теста одређено је било да му је потребно), млађем ЕСЛ није био потребан (деца су међусобно комуницирали на енглеском). Родитељи се нису мешали (осим коментара „Причајте српски“ – нису имали стално могућности да то чине). Комуникација међу децом је отпочетка на енглеском. Свој деци у окружењу је било једноставније да говоре енглески. Нису имали српску телевизију, цртане филмове су гледали само на енглеском, као и игрице – није било могућности да користе медије на српском, осим нечег што би добијали из Србије (углавном нису могли да користе због разлике у техници). Старији син је доносио народну музику из Србије. У колима су увек користили само дискове са српском музиком, она је инсистирала на томе, осећала је тада носталгију. Сада има српских програма, али мисли да не би децу оријентисала ка тим програмима, на тих 200 канала не види никакву адекватну понуду за децу (нпр. ту су амерички програми, али нема оног из детињства раније генерације).

У цркви је око годину дана била у опцији настава српског (плус веронаука и фолклор). Сваког петка увече су могли да се друже с нашим људима у цркви, почели су да то чине кад је старији син имао 4-5 година. Сва деца кад крену у предшколско имају много већу доступност енглеског (за њену децу су били на располагању свекар и свекрва из Србије, њена мама и тетка, тако да су користили и српски). Разлика између деце је 4,5 година, имали су различита интересовања. Деца су користила књиге, сликовнице, буквар из Србије. Старији син може да чита ћирилицу. С њим размењује поруке на српском, старији син то не може (српски само разуме).

Живећи у САД више од 30 година користи више енглески. На послу проводи много времена, али с децом нема довољно прилике (с мајком, сестром и старјим сином користи српски – са сином прелази на енглески чим им буде тешко да се изрази. „Некад ми се мозак закочи“ – буде речи којих не може да се сети на српском. Има велики круг пријатеља с посла који су различитих нација (с некима се посећује и приватно, излазе заједно, друже се). Има посао у две болнице, тако да јој социјални живот није везан само за наше људе. Иде на концерте, филмове, наступе фолклорних група или друга дешавања (ако тога буде у Њу Џерсију, то се увек обавља у цркви, иначе се мора ићи у Њујорк да би се нешто доживело). Није увек лако организовати наступе (нпр. извесна музичка група није имала разумевања за понуђени хонорар – цркву иначе одржавају донације самих грађана-верника). Информације на сајтовима или друштвеним мрежама прати свакодневно, оно што јој је занимљиво, нпр. прати пријатеље и неке организације и групе из родног града. Нема времена да чита због оптрећености послом.

У црквеној заједници има доста активности (фудбалски тим, фолклорна група), све то организују они сами (св. Сава, Нова година, Ускрс – са гостима, музиком), прослављају покладне забаве, као и славе Кола српских сестара. Гледају филмове, имају промоције књига, наступе глумаца итд. Није члан црквеног одбора из личних разлога, не плаћа чланарину, помогне кад може – физички рад (тако што ће нешто направити што се може продати и донети приход), донација.

Сад примећује да неки млади, који су се изгубили с видика кад су кренули у средњу школу и престали да долазе у цркву (поготову кад крену на колеџ), сад поново долазе са сопственом децом.

То иначе у Охају или неким другим, мање динамичним деловима Америке, не изгледа тако – тамо има доста нашег света који уопште није много укључен у америчко окружење, више су привржени цркви, деци дају задужења (нпр. да им помогну око прављења рекламе) па су деца снажније увучена у заједницу него што је то случај у Њу Џерсију.

Била је и у Канади, тамо је велика српска заједница, Торонто је велика средина па је тешко временски се организовати да се редовно посећује црква или да би се доводило дете – велика су одрицања, један родитељ би морао бити посвећен само томе (жртва родитеља ако желе да им дете ту буде – некад се организују тако да једна мајка повезе више деце). У Канади је посетила две заједнице, одлично организоване цркве (у мањем месту), тако да је повезаност чвршћа него у њујоршком окружењу.

Деца су је исправљала у енглеском, некад их је било срамота: „Боље да ћутиш него да кажеш неправилно“. Сматра да говори језик сасвим довољно за комуникацију. Покојни супруг је имао можда квалитетнији граматички ниво од ње, али није било велике разлике.

Има српски идентитет, исто важи и за децу, тако им увек говори – они су Срби рођени у Америци, објаснила им је да то тако мора бити, „Свидело ти се то или не, ти си то што јеси“. Нису на почетку то добро прихватили.  Млађи син је често говорио: „Немој да ми говориш тај глупи језик“ – било га је срамота, није му било јасно зашто мора да користи српски (због баба и деде, због људи с којима се одржава контакт).

Одржати контакт с језиком није лако – деца иду линијом мањег отпора, иду на спорт, у окружењу су деце и наставника који користе енглески, што значи да се мора наћи неко слободно време у којем би се користио српски. Некада су деца бивала у школи и до вечерњих сати. Ако се родитељи не потруде, онда се језик не може очувати.

Ако јој унучићи буду били у близини, волела би да и са њима користи српски. Примећује да доста људи доводи у цркву и своје унучиће. Вероватно неће моћи да не ради да би помогла око унучића, али би свакако искористила време.

Има доста колегиница из других земаља, већина је одрастала у иностранству и долазила у САД са већ формираним знањем језика. Нпр. колегиница Индијка има децу која не знају хинду. То је „до родитеља који то нису гурали“. Колега Пољак децу шаље у камп за пољски језик и води их у цркву.

Постојао је и српски камп у Пенсилванији, неколико недеља је трајао, организован преко црквене заједнице, није било нимало јефтино али је неколико људи из околине успевало да пошаље децу – од буђења, преко јутарње молитве, рада на земљи, спремања и помагања у кухињи, фолклора и часова српског језика све је било повезано са активностима којима се одржава српска традиција. Одржава се под покровитељством цркве.

Држава Србија би вероватно могла подоста да уради, али се увек испостави да су финасије проблем. Овде људи дају цркви колико могу, јер је то једини начин да црква опстане. Неки због религије, некима је то социјални клуб – других оквира и дешавања нема. Нема културног клуба независног од цркве, многи имају одбојност према њој. Староседеоци су углавном били људи без много образовања, они су свакако заслужни што је уопште формирана нека заједница, али није било никад могућности за неке мало узвишеније активности (у Њујорку су едукованији, посећују изложбе, видљиво је да је то неки други свет којима црквени круг није битан). Нема едукативног програма – при чему је за одржање заједнице потребна свакако добра воља и доста људи. Волела би да буде више књижевних вечери, предавања, можда и позоришних представа (што би се могло организовати за децу; било је покушаја са хором али се то није одржало). Све се своди на ниво кафане.