Наслов:

OD_Woodland Park_24.9.2023

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

1

Испитаник:

НД

Годиште:

1971.

Пол:

мушки

Земља рођења:

Југославија

Место рођења:

Бенковац

Земља боравка:

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

разведен

Језици комуникације:

српски
енглески

Испитаник је у САД дошао прво туристички 1999, а онда 2001, и тада је добио документа  за боравак. Енглески је учио у школи а развијао у САД без додатног језичког школовања. После 20 година осећа да му енглески утиче на српски. Прати политичка дешавања у Србији. Писање схвата као прочишћење. У наслову своје књиге користи реч ”блис” коју сматра непреводивом на српски. Разочаран је због помањкања повезаности цркве с духовношћу која је у САД као корпорација. Осим цркве, постоји Теслина фондација чија је улога представљање Тесле и његовог начина размишљања и рада. Има тројицу синова (17, 15 и 13 година). Бивша жена је рођена у САД, српски говори одлично. До поласка у вртић и изложености ТВ-у и деца су одлично говорила српски. Најстарији син се бави музиком па прати и ону на српском. Деца су Американци српског порекла. Он их учи  да су грађани света. Србија треба прво да среди школе у Србији. Они који су отишли нису непријатељи, многи су отишли само бежећи од примитивизма.

(Како си се обрео у Америци?)

 

НД*  Најпре туристички 1999. Потом поново 2001. преко црногорске новинске агенције, тако је добио папире.

 

(Како си стајао са енглеским језиком? Јеси ли имао неку наставу енглеског кад си дошао?)

 

НД* Учио школски, играо фудбал у Немачкој и Аустрији где је такође користио енглески. Међутим, пошто је дошао из датог образовног система то је његов начин изражавања био оскудан, ритам говора спор, али је то било довољно за преживљавање. Наставу није имао „с неба па у ребра“, учио „кроз људе, кроз живот“, углавно је сам себе терао, време учини своје да се човек прилагоди, па онда почињу тешкоће са српским језиком, како пронаћи одговарајућу реч и начин изражавања, после 20 година се то дешава. Био у Србији, наступао на телевизији и приметио како му је начин изражавања постао налик на енглески, ближе су му речи на енглеском, томе је више изложен.

 

(Стручна терминологија? Да ли је то тешко на српском?)

 

НД* У почетку му је било тешко на енглеском, сад је оскудније на српском, мисли да Американци имају поједностављене облике. Начин изражавања на српском делује некако грубо, застарело. Кад се нешто преведе, делује смешно (наука, технологија). Некако као да постоји баријера, увек се упадне у духовност.

 

(На који начин си у контакту са дешавањима у Србији?)

 

НД* Мисли да су они који воле Србију можда и више у току с дешавањима него неки у Србији. Неки од дрвећа не виде шуму, а кад се гледа са стране поглед је шири, разиђе се магла. Информише се путем јутјуба, приступачно је с многих страна, такође и преко пријатеља који су директно укључени у политику, спорт, књиге, дневни живот; друштвене мреже. Ко жели да чује, наћи ће начина да сазна. Отприлике као кад човек има бившу девојку коју није успео да преболи. То се односи на цео простор бивше Југославије, човека све интересују.

 

(Да ли постоји носталгија према целом простору бивше Југославије?)

 

НД* Прати, не само због земље већ због људи, због проблема, због пласирања вести и идеја везаних за рат. Они који су желели мир (без икаквог национализма) – одјеном су постали проблем, док су они који су заговарали рат и мржњу постали хероји. Тиме су сви поражени. Ово што сад Србија пролази јесу „тамне ноћи њене душе“, она себи мора да призна шта се дешавало и пре, од 1941, то је програм у који је Србија сама упала па она мора и да обради историју.

 

(Начин на који пратиш културна дешавања? Откуд инспирација за писање, откуд књиге које ствараш? Како човек пише кад није уроњен у свој језик, већ пише из даљине?)

 

НД* Та сепарација између времена и државе као да не постоји – живећи овде, истовремено је у Србији и обрнуто. Човек живи у својим коренима, кад су корени правилно утемељени, онда се и личност утемељи. Морамо се макнути од социјалних програма који су нам наметнути да бисмо спознали себе. Писање схвата као прочишћење. Да није спорта, писања, музике и осталог чиме се бави можда би одавно био алкохоличар или наркоман. То је нека врста катарзе.

 

(Каква је улога цркве у српској заједници?)

 

НД* Људи који долазе су сви из истог поднебља, али нису из истог миљеа. Црква их окупља. Народ у Србији је нешколован и лако га је анимирати различитим стварима. Разочаран је због помањкања повезаности цркве с духовношћу. Овде је она на нивоу посла, корпорације, новца. Свештеник који је одговоран за објекат који му је изгорео на Бродвеју, оптужен за проневеру 2 милиона долара, треба да крсти децу, ту нешто није у реду. Црква је постала ресторан у подруму где се једе и пије, свађа око новца. Продуховљеном човеку то смета. Осећај кад се уђе у Цркву св. Василија Острошког или у Саборну цркву у Београду  сасвим је другачији него овде. Добра је школица, језгро окупљања. Све остало ван цркве (нпр. Српски клуб у Њујорку) некако је надметање између чланства и оних који воде цркве. Све је некако ствар годишње чланарине. Па чак је и то ок, наши су људи везани за своју земљу, кад нису инфилтрирани у друштво у које живе, живе у неком свом гету, тако да онда некоме прија и значи окружење такве цркве.

 

(Шта би била алтернатива, поготову за оне који нису религиозни, како се они окупљају?)

 

НД* Индивидуално, они то раде за себе. Можда су нашли цркву у себи, имају и даље своју икону. Они не долазе у овај круг организованих цркава. Постоји Теслина фондација, он је члан  УО, она окупља доста тог другачијег миљеа. Тражили су од цркве да призна Теслу као светитеља. Он је урадио више од свих. Добијен је одговор да је Тесла балсамован и да му је тело спаљено (иако то нико не може знати). То је перспектива из које неко не може да прихвати да је оно што је он говорио раније у међувремену потврђено. Наши људи су превише заузети, оговарају се, тако да многи беже од тог нискофреквентног нивоа енергије. Било је говора о изградњи српског културног центра уз новообновљену цркву. Можда не мора у Њујорку. Људи путем цркве некад отплаћују своје грехове. Алтернатива мора да крене од владе, од врха. А не може да крене одатле јер и они нпр. у конзулату раде за минималне износе, нисмо научени да лобирамо и да се експонирамо на прави начин (да не искористимо Теслу, Пупина, Ђоковића). Имамо много историје да покажемо свету али сами себе спутавамо.

 

(Која је улога Теслине фондације?)

 

НД* Представљање Тесле и његовог начина размишљања и рада.

 

(Колико имаш деце, како си их учио српском?)

 

НД* Има три сина (17, 15 и 13 година). Бивша жена је овде рођена, родитељи су јој дошли из Војводине, али она одлично прича српски. Деца су одлично говорила до поласка у вртић и првог утицаја телевизије. Све мање су говорили, сад им је први језик енглески па онда српски. Неки пут је фрустриран што га не разумеју. Због дубине осећања волео би да им нешто објасни на српском, да га боље разумеју. Живећи овде не може терати дете да му се свет не врти око енглеског језика. Воли што деца иду у цркву, и то често, што знају за славу. Обилазе Бенковац.

 

(Какав је речник деце? Колико прате нпр. музику?)

 

НД* Речник оскудан, најстарији син се бави музиком па прати и ону на српском. Што се тиче стила, покушава да га изолује од утицаја деведесетих година. Прати највише два-три певача.

 

(Да ли су деца некад имала проблема у школи због порекла?)

 

НД* Никад. Деведесетих у Америци смо били оно што су нпр. Руси данас. Али се данас умирила та прича да смо ми лоши момци, тако да данас нико нема појма шта се десило 99. године, другачија је то кулутра. Ово је земља разноразног света, као нека бивша Југославија.

 

(Да ли деца имају неку врсту српског или мештовитог идентитета, како се изјашњавају?)

 

НД* Као Срби, а пошто су рођени овде онда су Американци српског порекла. Учи их да су грађани света.

 

(Каква је улога спорта?)

 

НД* Двојица иду у средњу приватну школу, најмлађи у јавну. Школа им почиње у 8 ујутру, некад се врате тек у 8 увече, окупира их спорт.

 

(Шта деца раде у цркве или у српској школи?)

 

НД* Најмлађи син је био две године у школи а није научио ниједну српску реч. Учитељ је одрађивао наставу, деца међусобно, па и родитељи причају енглески. Одржава их практично само фолклор. Мајкама је досадно, оне желе да се друже. Претходни поп је био млађи, много је више чинио за заједницу, не знам зашто он више није ту. Раније се то није сводило само на печење и пиће.

 

(Да ли те деца некад исправљају у енглеском?)

 

НД* Никада, некад се насмеју, симпатично им је.

 

(Шта би држава Србија могла да уради за децу у расејању?)

 

НД* Мора најпре да уради нешто за себе и своју децу. Школују се у школама где отпада плафон, где има чучаваца у школи. Не говорим само о Београду и Новом Саду. Наставници нису добро плаћени, тако нам се дешавају трагедије. То нам се дешава од 91. То треба средити. Деци овде не треба ништа више осим поноса на то одакле долазе. Србија добија новца из дијаспоре. Како се троши, како се повезују људи, питање је да ли уопште има неког помака. Не ради се ништа тако да остане трајно. Да се нпр. повежу деца из дијаспоре са децом из Србије. Они који су отишли нису непријатељи, многи су отишли само бежећи од примитивизма. Кад се поставе људи неадекватни за посао којим се баве, то доводи до тога да деца која то виде губе мотив за едукацијом. Тако се осипа нација, губи се патриотизам, губи се држава – култура, судство, стање у земљи.

 

(Да ли појединачне заједнице у САД одржавају контакте?)

 

НД* Одржава се преко цркве, нпр. Србијада организује фудбалског турнира, сваке године негде другде, заради се око 300 до 400 хиљада долара, од тога бар 200 хиљада буду расходи за које нико не зна како су настали. Некад фолклорна друштва путују, нпр. викенд у Канади.

 

(Како се дружите ви старији?)

 

НД* Има исти круг пријатеља као и раније, неки су у Канади, неки у Србији. Научио је да живи сам али да има око себе људе исте енергије.

 

(Са унучићима једног дана говорићеш српски?)

 

НД* Да, наравно, најбоља ствар су деца.