Наслов:

OD_Woodland Park_22.9.2023

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

2

Испитаник:

СГ

ДГ

Годиште:

1968.

1968

Пол:

женски

мушки

Земља рођења:

Југославија

Југославија

Место рођења:

Параћин

Кучево

Земља боравка:

САД

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

Језици комуникације:

српски
енглески

српски
енглески

Разговор се води с двоје испитаника, СГ и ДГ, који су у браку. СГ је дошла као студенткиња, са сестром и зетом у октобру 1992. у посету мајци, без намере да остане али је због ратних дешавања остала. Није знала енглески кад је дошла. Ишла је у државну школу језика с бесплатном наставом  енглеског, после и на локални колеџ. Кад је почела да ради са Американцима учила је кроз разговоре. Касније је похађала курсеве потребне у послу (супервизор, комуникатор итд.) Године 1999. године се упознаје са супругом и врло брзо су одлучили на заједнички живот (венчали су се 2001, а добили сина 2003.године).  ДГ је у Америку дошао због рата и бомбардовања. ДГ жели да један део свог живота поново проведе у Србији. Слабо је знао енглески кад је дошао, оно што је потом научио довољно му је за живот и обављање самосталне делатности.

Било је природно да говоре српски с дететом, знали су да ће енглески учити у школи. С родитељима и женама из Србије које су га до 5. године чувале (обе бабе, тетка СГ, две жене из Србије) користио је само српски. Енглески је почео да учи тек од поласка у предшколско. Син разуме српски али нема довољан фонд речи. Говори с нагласком.  Не знају како се њихов син изјашњава у вези са идентитетом. Син исправља оца у енглеском језику. Знање српског језика може помоћи јер се траже преводиоци за разне језике. Синовљев матерњи језик је енглески. Са унучићима би користили  српски као матерњи језик.  Американци увек знају своје порекло, чак и кад имају бабе и деде из четири нације, али сви говоре енглески као матерњи.

(Како сте се обрели у Америци?)

 

СГ*   Дошла је као студент, са сестром и зетом у октобру 1992. у посету мајци, понела је књиге да учи за последње испите, без намере да остане; било јој је лепо у Југославији, али под утицајем ратних дешавања и одлуке сестре и зета да ће остати, одлучује да уђе у процес израде „папира“ и доноси одлуку да живи у САД. Енглески није знала уопште, у школи учила руски и нешто мало немачког. Ишла у државну школу језика с бесплатним учењем енглеског (у средњим школама у предвечерњим сатима). Кад је почела да ради са Американцима учила је кроз разговоре, учила је и на локалном колеџу. Одустала је од наставе у тренутку бомбардовања – разлог је био то што је морала бити претплаћена на часопис Америкен њузвик који је доносио „одвратне ствари о Србији и Србима“ што је изазвало код ње отпор, те је отишла до администратора са захтевом да је испишу из те школе (која јој иначе више није ни требала, било јој је довољно знања за посао и основну комуникацију). Касније је похађала курсеве потребне у послу (супервизор, комуникатор итд.) Године 1999. године се упознаје са супругом и врло брзо одлучили на заједнички живот (венчали 2001. добили сина 2003.)

Он је у Америку дошао из разочараности у сопствену домовину, рат и бомбардовање су били мотиви да оде некуд „било где“, осећао је да му систем не одговара, да се „поштеним радом и залагањем“ не може постићи оно што жели. САД је била једна од две опција, није био у сјајној ситуацији, желео је прекине и почне нешто ново. Добио је гаранцију коју је случајно (у име своје мајке) написала његова потоња супруга, уопште га и не познајаћи. То је била гаранција коју је њена мајка радо давала свим пријатељима и познаницима који су желели да дођу у САД. Мајка СГ и тетка ДГ су иначе биле најбоље пријатељице. ДГ има потајну жељу да један део свог живота поново проведе у Србији, нада се да земља већ сад иде набоље. Он је почео ни од чега, без ичије помоћи, „луда глава и упорност“. Нешто мало енглеског је знао, учио у школи, кад је дошао ишао је три месеца у школу, потом углавном уз филмове. То што је научио није „перфект“, као што говори супруга, али је њему сасвим довољно, у САД је важније „шта радиш, како се понашаш“ него колико ти је добар језик. Имао је неколико добрих радника са простора СФРЈ, сад углавном има раднике хиспаног порекла.

СГ додаје да је имао и Украјинце који су уз супруга одлично научили српски.

 

(Да ли сте се договарали како ћете разговарати са сином?)

 

СГ*  Одлучила је да неће никад правити породичне односе са странцима. Чинило јој се да неће моћи да дели свој живот са другом нацијом, вером, другим језиком. Дружила се са нашим људима, није јој био циљ да се уда, али је знала да интернационални брак и дете нису за њу. Хтела је неког нашег ко прича наш језик, с ким ће слушати исту музику и причати о истим стварима, водити дете у своју земљу. Приликом упознавања је схватила да жели живот с њим. Дете се родило после 2,5 године брака. Нису причали експлицитно о језику на којем ће комуницирати с дететом, али им је било природно да ће то бити српски. Знала је да ће дете научити енглески у школи, али за њихове мајке и комуникацију с породицом важно је да дете може комуницирати на српском. Више језика је боље за развој можданих ћелија – „правиш напор за прелазак с једног језика на други“. Свиђало им се име Андрија, али тад нису размишљали да је „ј“ заправо „џ“ и да звучи као женско. То му је сметало у одрастању, али је мајка увек говорила да је то проблем Американаца што нису образовани па да знају и разумеју његово име. За женско име су бирали „Татјана“. ДГ додаје да су се мало и кајали јер су сина у школи задиркивали, давали су му сугестије да додају неко средње име, син се неко време представљао као „Ендрју“. Касније се навикао, његови блиски другари га зову Андрија (акценат на „и“) и сад то више није проблем за њега.

С родитељима и женама из Србије које су га до 5. године чувале (обе бабе, тетка СГ, две жене из Србије) користио је само српски. Енглески је кренуо да учи тек од поласка у претшколско (полазак у школу од 6. године). Упијао је језик, брзо је савладао. Ишао је две године у ЕСЛ (English as a Second Language) одељење, али му је то било непотребно, имао је добре оцене. Постепено је превладавао енглески као језик образовањаа. Ствар навике – кренули су да му одговарају на енглеском, тако је дошло до замене језика, сад се веома труде да причају српски да не заборави и изгуби језик (на српском је увек комуникација с бабом, али је то оскудна конверзација). Син разуме све, фонд речи му фали, али би сигурно то надокнадио боравком у Србији. Био је само два пута у Србији, једном с 4 и други пут са 8 година. Прича с нагласком, јесте смешан, некад се стиди, планира да оде рецимо следеће године, жели да пише (латинице), пише честитке на српском, без помоћи и по слуху.

 

(Да ли сте га водили у цркву на неке активности кад је био мали?)

 

СГ* Фолклор, веронаука, школа језика – син није био заинтересован, једино је учио неке рецитације за Св. Саву. Родитељи су му читали на српском, певали песме, успаванке. ДГ сматра да је то постало најбитније кад је пошао у предшколско. Мешао је речи, али се родитељи нису трудили око тога. Можда би била другачија прича да су га водили у Србију. СГ наводи као контрапример свог млађег сестрића који је ишао често у Србију али то није помогло да одржи српски језик. Обоје сматрају да спортски успеси јачају осећај поноса и радости и да их то мотивише да међу друговима говоре о тим познатим спортистима као својим земљацима. Сва деца која су прав генерација рођена у САД иду код баба и деда, па то помаже очувању језика. Код њиховог сина то није био случај, није одлазио, тако да зато можда није боље научио. СГ наводи пример колеге Руса чији родитељи нису никако желели да он научи руски, никад га нису говорили, момак је морао касније да узима часове руског. Такође наводи пример девојчице која је одрасла без иједне речи српског јер родитељи нису имали времена (док су успели да се скуће и адаптирају), док је млађа девојчица дошла на свет кад је већ породици било лакше и кад су користили српски с њом – тако да она за разлику од сестре говори српски). Родитељи не знају како се њихов син идентитески изјашњава, верују да је идентитет амерички (није одлазио па није имао прилике да се повеже са Србијом). Сматрају обоје да нема неких правила (ДГ сматра да је то „нека генетика“), да је индивидуално. Има деце које су родитељи водили у цркву и повезивали са српским окружењем, али која нису касније сачувала језик, истовремено има и оних који сматрају да, рецимо, желе за партнере само неког из Србије. ДГ сматра да можда у будућности неће бити ни од каквог значаја ко припада којој нацији, да ћемо сви бити исто. СГ сматра да је битно шта се сад догађа, иако на то немамо утицаја, важно је да некако опстанемо и пренесемо то на своје дете. Наводи пример девојке са уговореним браком (из Јордана) – у уверењу да родитељи немају права да се мешају у изборе свог детета, волела би да син нађе партнерку рецимо православне вере, али се неће мешати у то. „Шта год Бог пошаље – примамо“. Дете може добити савет ако пита (а и ако не пита), али ће урадити шта оно жели.

 

(Да ли вас је некад исправљао у енглеском, критиковао вас?)

 

Оца јесте. за маму каже да нема неки јак акценат у енглеском, али се никад није стидео њихове употребе језика. ДГ каже да у САД не постоји језичка стигма, за разлику од Европе прихватљиво је направити грешке, имати ограничен фонд речи – много је флексибилније него код нас. Тако да и син није попримио навику исправљања (имао је и сам учитељицу Немицу са тешким акцентом).

 

(Да ли вам је употреба енглеског утицала на српски?)

 

СГ*  Каже да јој је лакше да „текстира“ на енглеском јер телефон аутоматски исправља грешке. ДГ: „Волим да миксујем српски и енглески“. СГ то не воли, поготову кад се „омакне“ да се нека реч упути људима који не говоре енглески, типа: „Идем да бацим гарбиџ“.

 

(У којем обиму сте део америчке заједнице?)

 

СГ* Не дружи се са Американцима, осим на послу. Има једну пријатељицу Португалку с којом се дружи, зна доста људи али се не посећују. ДГ има више познанстава јер је мобилнији у послу – он каже да подједнако и једну и другу земљу прихвата и осећа као своје. Обе су му једнако драге.

 

(Да ли неко овде може да опстане и без знања енглеског?)

 

СГ*  Радила је  у фирми која је увек тражила раднике, без обзира на знање језика, довољно је било да се доведе група у којој барем једна особа зна енглески, та би онда преносила осталима шта се у послу очекује од њих. Чак су успевале да добро раде посао, и до пензије, а да нису биле у стању да саставе једну читаву реченицу на енглеском. Познаје жену која чак има и држављанство, добро и зарађује, без знања енглеског. ДГ додаје да је то нормално за земљу где су сви некад дошли без знања језика.

 

(Да ли Србима овде знање српског може бити од било какве користи?)

 

Траже се преводиоци за разне језике, такође је могуће у болницама преводити пацијентима (путем телефона) – посредовање између пацијента и лекара. Све у свему, као помоћ нашим људима путем превођења. Интересантно је да доста Американаца познаје људе српског порекла (користе реч „слава“), одрастајући или се дружећи с нашим људима. Воле углавном нашу храну (нпр. бурек сви заволе, траже нешто ново).

 

 

(Колико пратите дешавања у Србији?)

 

СГ*  Углавном оно што јој „искочи“ на фејсбуку, понеке упечатљиве догађаје, иначе их политика не интересује, политичарима не верује. Неким својим пријатељима и члановима породице помаже – материјално, лековима, поклонима. Свима је лепо кад оду на одмор у Србију, ретко ко има представу о правом животу уколико проведу само неколико недеља. ДГ верује да у последњих неколико година, кад је долазио 5-6 пута види неке позитивне промене. СГ има утисак да људи у Србији немају довољно емпатије (поготову за социјалну проблематику).

 

(Коју реч користите за Србију и за вас овде, ако вам реч дијаспора није прикладна?)

 

ДГ* Реч емиграција. За Европу – гастарбајтер. У Европи људи имају месец дана одмора и за 2-3 сата стижу у Србију. У САД то није могуће, однос према матици је компликованије. За СГ „дијаспора“ звучи као да је неко побегао из земље. „Ево нас Срба у Америци“. Иду у српску цркву, користе српски, друже се са Србима, дете им има српско име, једино се труде да одбаце неке негативности. Не допада им се што се људи у комшилуку не познају, не јављају једни другима; они не пију кафу ни са ким. ДГ додаје да примећује да то почиње и у Србији, отуђеност међу људима.

 

(Шта су за вашег сина енглески и српски језик?)

 

ДГ* Ако бисмо рекли „матерњи језик“ поставља се питање шта је то, долази од речи „мајка“, можда и као „земља мајка“, па је утолико енглески његови матерњи језик – не доминира му српски, већ енглески (ово се не дешава особама са шпанским језиком, њима јесте доминантан). Има људи који говоре оба језика на истом нивоу. Најбољи су примери деце која долазе у САД са 10, 11 или 12 година, добро су научили српски и не заборављају га, а успевају да брзо науче и енглески. Ако дођу са 18 и више година, то више није могуће. За сина сматрају да је научио довољно за сналажење, а ако му буде потребно, могао би, уколико жели да иде у Србију, усаврши језик. Раније су му одласци били досадни, био је размажен, можда ће као одрастао сада имати јачу жељу да оде. Деци је компликовано и да се снађу кад су у Србији, у САД до 21. године ништа не смеју да ураде кад излазе увече (нема нпр. куповине алкохола), не знају како би се њихов син уклопио. Сматрају да има доста тога да се види у Србији, многа деца одавде поведу своје америчке пријатеље.

 

(Шта бисте користили са унучићима, српски или енглески?)

 

СГ* Наравно, српски као матерњи језик, воле да га говоре. Чак и кад би им син то бранио, ДГ мисли да би то радио кришом. Наводе пример бабе и деде који су крадом крстили унуче у православној цркви. Хтели би да и унуци знају своје порекло. Американци увек знају своје порекло, чак и кад имају бабе и деде из четири нације, али сви говоре енглески као матерњи.

 

(Да ли вам је познато како припадници других заједница одржавају своје контакте?)

 

СГ* наводи да јој је познат пример Јевреја хасида у Њујорку који захтевају да се сви чланови заједнице школују искључиво у њиховим школама, на њиховом језику. Држава им то одобрава, уколико уче и енглески, као и остале предмете на енглеском (али није јасно да ли они то заиста и чине). То је врло екстреман случај, сад се поставља питање финансирања те заједнице и образовног система. Наводи пример деце пријатеља који причају португалски с баком и одлазе сваког лета у Португалију. Припадници хиспанофоних заједница користе увек шпански као први језик, али је могуће да већина то не зна. Сви њихови познаници користе с децом свој матерњи језик. Можда једино Италијани нешто слабије користе италијански. Деца имају фазе у којима слабије користе језик, као и фазе у којима поново откривају своје српство (носе заставе итд.)

Путем фолклора уче и језик (није јасно колико разумеју текстове народних песама). У сваком случају деца међусобно говоре енглески. У српској православној цркви служба се често држи на енглеском.