Наслов:

OD_Woodland Park_15.9.2023b

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

1

Испитаник:

НС

Годиште:

1997.

Пол:

мушки

Земља рођења:

САД

Место рођења:

Промптон Плејс, Њу Џерси

Земља боравка:

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

неожењен

Језици комуникације:

српски
енглески

Испитаник је припадник друге генерације исељеника. Не сећа се да ли је знао енглески кад је пошао у школу. Родитељи су међусобно говорили српски, с њим различито – са оцем је више говорио енглески него са мајком. С бабом само на српском, јер никад није научила енглески, а са братом само на енглеском. Кад оде у Србију звали су га ”Американац” што није волео, желео је да га зову по његовом имену. У САД је имао додатне часове из енглеског који су му били лаки, а морао је да их похађа јер му родитељи нису Американци. У школи је учио током све четири године средње школе и шпански језик. Отац је боље говорио енглески од мајке, мајку мора да исправља кад пише. Није хтео да игра фолкор, да пева нити да слуша проповед. Престао је да иде у цркву кад је кренуо у средњу школу. Воли што зна још један језик, али није довољно сигуран у своје знање. Ћирилицу чита, али не може да је пише. Не прати спорт.

(Како си се осећао као особа која иде у школу на енглеском а код куће користи српски?)

 

НС* Било је другачије, идеш у школу а мешаш језике, треба да учиш ЕСЛ – граматику и све остало.

 

(Да ли си знао енглески кад си пошао у школу?)

 

НС* Не сећа се баш, вероватно јесте.

 

(Како су родитељи говорили међусобно?)

 

НС* Увек је било на српском, с мајком више на српском, са оцем више на енглеском, с бабом само српски пошто она не разуме енглески. Брат није толико сигуран на српском, разговарају на енглеском.

 

(Како је кад одеш у Србију?)

 

НС* Било је тешко јер су сва друга деца флуентна на српском. Једна сестра код које сам се играо игре везане за српску граматику, српски монопол да би могао да научи реченице и фразе на српском.

 

(Да ли су те исправљали или те задиркивали?)

 

НС* Не сећа се тога, осим што су га звали „Американац“.

 

(Како реагуеш на то, позитивно или негативно? Како иначе размишљаш о себи?)

 

НС* То је свакако било негативно. У то време кад је био мали сметало му је – знају му име, зашто га не зову по имену? Има оба пасоша, осећа се пола-пола.

 

(Како си научио енглески у школи?)

 

НС* Имао додатне часове, било му је превише лако, ишао је само зато што је морао, као дете родитеља који нису Американци. Седи на часу, слуша, добије слаткише и на томе се заврши. У школи је енглески потом био лак, понекад кад нешто на српском звучи другачије дешавало се да то пренесе и у енглески. У школи је учио све четири године средње школе шпански и даље разуме мало.

 

(Шта мислиш о знању енглеског твојих родитеља?)

 

Онако, осредње. Тата је боље говорио. Добро је комуницирао на послу, с клијентима, звали су га Марк а не Зоран, научио је преко телевизије. Мама кад пише мора је исправљати.

 

(Шта је теби проблем на српском?)

 

НС* Понекад у писању, поготову слово и глас „љ“.

 

(Како разговараш с братом?)

 

НС* Све на енглеском, одувек. Његов српски је осредњи, понешто може да пита и затражи. Теже му је да прича с бабом. Као најстарији унук највише је причао српски. Она је ту тридесет година али није научила готово ништа, често пита за неке речи. Увек је коментарисала да нема с ким да прича енглески, радила је само кратко, кад је дошла у Америку, али јој тад енглески није био потребан.

 

(Имаш ли познанике који су пореклом из неке друге земље па нису добро научили језик?)

 

НС*Понеки другари у средњој школи. Било је ученика на размени из Кореје, учили су школски енглески. Познато му је да рецимо Јапанци не воле да уче енглески. И кад уче, само читају и пишу, немају усмену комуникацију.

 

(Да ли је могуће живети и радити у Америци без знања енглеског?)

 

НС* Могуће је да нпр. Мексиканци могу да раде послове где се користи само шпански, али то сигурно нису добро плаћени послови. Код добијања држављанства мораће свакако да знају језик као и да одговоре на нека питања из америчке историје.

 

(Како су изгледали твоји одласци у цркву кад си био дете?)

 

НС* Није хтео да играм фолклор или певам, то су родитељи форсирали. Брат и ја нисмо хтели. Такође су инсистирали „да идемо горе и слушамо шта каже поп“. То га није занимало, није желео да игра фолклор. Није волео да то ради.

 

(Ако се не иде на фолклор, шта деца друго могу да раде?)

 

НС*За велике празнике долази више деце, играју се игрице. Не сећа се кад је престао да иде у цркву, можда с почетком средње школе.

 

(Кад данас говориш српски, какав је осећај?)

 

НС* Воли да зна још један језик, није срамота да знаш само један језик али је свакако леп хоби да знаш још један (нпр. рођен си у Америци, од родитеља Американаца, не можеш ништа друго научити). Није довољно сигуран у свој језик па не би могао да помогне другима.

 

(Да ли би волео да твоја деца говоре српски?)

 

НС* Засад не размишља о томе. Не би форсирао, само ако би они затражили. Не би терао децу. Ако би деца научила од бабе, то би му било у реду.

 

(Да ли нешто читаш на српском, користиш ли ћирилицу? Интернет, музика, серије, филмови?)

 

НС* Кад је био код сестре у Србији, све је било на ћирилици, било му је тешко, нон-стоп је питао шта нешто значи, сад може да чита оба писма, али ћирилицу не пише. Кад „текстира мајку“ то све чини на латиници. Не прати сајтове, музику је пратио као млађи („Звезде Гранда“). Углавно слуша јапанску музику, прати жанровске јапанске серије. Од наших Јелену Томашевић, Жељка Јоксимовића и избор за Песму Евровизије, ту и навија. Серије и филмове не гледа. У Србији преко лета гледао као мали цртане филмове. Кад баба нешто гледа па случајно наиђе, погледа с њом. Она гледа некад и „нешто глупо“, попут „Задруге“.

 

(Пратиш ли спорт, навијаш ли?)

 

НС* Не прати више, гледао и навијао раније за тенисере, Ђоковић, Ана Ивановић.