Наслов:

OD_Woodland Park_15.9.2023a

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

2

Испитаник:

ММ

ЂМ

Годиште:

1968.

1962.

Пол:

женски

мушки

Земља рођења:

Велика Британија

Југославија

Место рођења:

Лондон

Република Српска

Земља боравка:

САД

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

у браку

Језици комуникације:

српски
енглески

српски
енглески

Двоје испитаника, ММ и ЂМ, поп и попадија. Она је друга а он прва генерација. Она је рођена у Великој Британији, он у Босни. Упознали су се у Британији, венчали се 1991. и дошли у Америку 1996.

После неког времена долазе на Менхетн, где је било више људи који су говорили српски. Деца су 1993. и 1996. годиште. Кћерку су послали кад је била на другој години факултета  у Србију, где је побољшала знање српског језика.

Син се оженио женом из друге генерације, не смета му што не говори правилно, он је confident кад говори српски. Ћерки је више стало до правилности у говору.

Све се прославља, дружили су се и оквиру шире породнице, слава, Божић. Фарбају се јаја за Васкрс, деца имају српска имена.

Има људи којима је јако стало а и оних који форсирају децу да не говоре српски.

Највећи број деце говори „кухињски језик“ („дај ми ово-оно, боли ме глава“ и сл.) Овде се инсистира на учењу веронауке на српском, али то је теже него када користи енглески.

ММ може да прати Дневник, али почне да је боли глава – причају јој монотоно и брзо.

ЂМ сматра да  црква и  вера помажу да се очува идентитет. На веронауци  је само 20 ђака, са њима после часа веронауке ради и српски језик.

Заједница је веома разједињена. Парохија патерсонска је само једна, за разлику од Грка који имају пет центара, са огромном салом за спортове, ту се и венчавају, прослављају. Имају учионице где уче грчки језик, културу, историју, веронауку, подељено по годинама. Србија не може ништа да уради ако људи сами у САД не знају шта би да раде. „Волимо да србујемо, али нисмо груписани”.

Разговор се води у кући.

 

(Какав је био Ваш језички развој и како сте дошли у САД?)

 

ММ* Рођена у Великој Британији, родитељи су стигли као деца, отац је имао 10 година кад је дошао из Ниша у Енглеску, а мајка 18 кад је стигла из Крајине, из Книна (Пађене), упознали су се у Енглеској, ту су рођени она и 10 година млађи брат. Одрасла је у кући у којој се говорио српски, енглески није ни знала кад је пошла у школу.  Она и брат су рођени у Енглеској. Говорила је српски с бабом и дедом (са обе стране, више с мајчинима, који су се 1979. године вратили у Југославију – из тог разлога њен брат не говори добро српски јер бабе и деде више није било у њиховом окружењу). Упознала се с мужем, венчали се 1991. и дошли у Америку 1996.

 

(Јесте ли се договарали о томе како ћете разговарати с децом?)

 

ММ* Не, знали су да ће се говорити на српском. Мама се обраћала искључиво на српском, син је са три године пошао у вртић, били су у парохији где се искључиво причао енглески (5. генерација исељеника). Кћерка је мање говорила српски. Деца су 1993. и 1996. годиште. Мање су говорили српски са мамом, више с татом.

 

ЂМ* Рођен у Босни, завршио богословију у манастиру Крка код Книна, био је два лета у Енглеској током школовања, одлазио је у цркву, упознао доста наших људи, тако се упознао са супругом. Требало је да буде рукоположен у Загребу, али је због рата остао у Енглеској, радио углавном волонтерски. Потом је затражио од владике разрешење с намером да оде у САД, али га је у међувремену позвао други владика у Америку и тако су се преселили. У првој парохији се говорио искључиво енглески, било му је тешко да спрема богослужење на енглеском, морао је да записује. Кћерка је једном рекла „Немојте причати српски, овде вас нико не разуме“. Прелазе на Менхетн, тамо је било више људи који су говорили српски, наставу српског је држала професорка француског, као стручно лице, кћерка је научила и да пише ћирилицу, сад и деца имају више контаката с нашим светом. Кад је била на другој години факултета кћерка је изразила жељу да месец дана учи српски у Београду, па су је послали заједно са још петоро студената Американаца који су радили докторате у вези са Србијом. Лепо се провела, боље сада прича српски (бољи су јој падежи него мајци). Професорка ју је исправљала у неким стварима (кћеркина констатација је да су годинама због мајке говориле погрешно).

Мајка говори с децом углавном енглески, а отац одговара на српском. Нису навикли да говоре енглески са оцем.

 

(Како сте говорили с родиетљима у Енглеској, пошто су се баба и деда вратили у Крајину?)

 

ММ* Српски, с тим што је отац, како је био мали кад је дошао у Енглеску, њему је лакше на енглеском, мајка се није школовала на енглеском, њој је и даље српски јачи. С братом и његовом супругом Британком искључиво на енглеском.

 

(Какво сте имали окружење у детињству у Британији?)

 

ММ* Рођена у малом граду где није било више од двадесетак наших људи, у оквиру

 

(Како говорите са децом данас?)

 

ММ* На енглеском 80 %.

 

ЂМ* Углавном говори на српском, деца одговарају на енглеском. Таст је одрастао у Нишу и задржао је тај дијалекат и кад се преселио у Енглеску, каже некад да му је непријатно да говори српски јер му се људи смеју, то је архаични језик, искључиво оно што је научио у детињству („Киша росипује“, тако нешто).

Деца у школи на Менхетну су се трудили да науче правилно српски.

Син се оженио женом из друге генерације, не смета му што не прича правилно, он је confident кад говори српски. Ћерки је више стало до правилности у говору.

 

(Како је енглески научила Ваша мајка која је стигла са 18 година у Британију?)

 

ММ* И даље има акценат, отац нема. У кући су радо говорили српски. Брат је много млађи па су с њим с временом прешли више на енглески.

 

(Како се поштује и одржава традиција међу Вашима у Британији?)

 

ММ* Све се прославља, дружили су се и оквиру шире породнице, слава, Божић. И сада брат то одржава, фарбају се јаја за Васкрс, деца имају српска имена.

 

(Да ли Ваша деца одлазе у Србију?)

 

ЂМ* Тетка им живи у Кумодражу, били су везани, сад као одрасли иду самостално, снајка исто има фамилију у Београду.

 

ММ* Знали су да причају српски са акцентом па су имали осећај да би због тога радије причали енглески. То осећа и мајка – кад прича енглески у Србији има осећај да су људи љубазнији према њој него кад прича српски, десило јој се то два-три пута. Наводи пример жене која искључиво прича енглески кад је у Србији да не би имала непријатности.

 

(Какав утисак стичете о томе како родитељи чувају српски код своје деце?)

 

ЂМ* Има људи којима је јако стало а и оних који форсирају децу да не причају уопште. У цркву долазе и деца која не знају српски, кад проповеда они не разумеју ништа. Кад користи енглески на служби, онда се пак неки „екстра Срби“ љуте и инсистирају на српском. Ако родитељ жели да му дете говори српски „е па, онда мораш да се жртвујеш“. Имали су неко време школу српског при цркви. Ипак – то треба да се плаћа, организује стручна настава, да се доводе деца. Добри су били односи са Конзулатом, ту се инсистирало да се школа организује уз редовне доласке (одређени број сати, са оцењивањем), али је било проблематично, многи су одмах знали да то не могу постићи са својом децом – сви би желели да деца говоре српски али без неког „ефорта“ и труда.

 

(Шта значи „жртвовање“ да би деца говорила српски?)

 

ЂМ* Наводи пример: „Син са супругом и децом живи горе, баба и деда овде. И сад мали дође, каже ´Тата, оћу …´, не зна да каже на српски и каже на енглески. Али – нема, ´па… ´ – нема´. Син, мали, онда доле: ´Баба, како се каже ово?´, баба каже. Мали оде горе: ´Тата, оћу то´. ´Ево, изволи сине´. Е, сад – ко има времена и стрпљења да се бави тиме?“ Мада, могуће је тако произвести и неки контраефекат. Не можеш децу притискати, то мора да буде забава.

 

ММ* Осећа се то и као стигма. Њој је било тако, на захтеве да говори српски умела је само да преврне очима. Није имала српско друштво, први рођаци су такође рођени у Енглеској, и с њима је користила енглески. „It’s a hard work“, посао је причати српски, напорно је.

 

ЂМ* Доста пута каже људима који нису рођени овде – сви комуницирају нешто мало на енглеском, научили колико треба, али међусобно користе само српски; тако је и њиховој деци, енглески им је примаран, тако се исто осећају кад их терају да причају српски.

 

ММ* Не могу да се изразе како би хтели па се осећају фрустрирано.

 

ЂМ* Највећи број деце говори „кухињски језик“ („дај ми ово-оно, боли ме глава“ и сл.) Овде се инсистира на учењу веронауке на српском. Причао је о рођењу Богородице на српском, дивна прича, потом је постављао питања деци, само су га гледали. Кад је исту причу испричао на енглеском – сви су учествовали. Поставио је онда питање родитељима – да ли хоће да деца науче нешто о вери или да инсистира на српском и да онда деца замрзе и свештеника, и веру и језик. Има људи који су уобразили да им деца говоре српски, али је то веома ограничен фонд речи. Све то зависи од куће. Кад дођу у неке године, после и неће да говоре, „ако си притискао“.

 

ММ* Да се удала за неког ко је исто друга генерација, питање је да ли би уопште користила српски.

 

(Шта је за Вас српски језик?)

 

ММ: „Драг ми је, и мој“. Може да прати Дневник, али почне да је боли глава – причају јој монотоно и брзо.

 

 

ЂМ* Или користе тешке речи, кованице према енглеском.

 

(Користите ли ћирилицу? Пратите ли српске сајтове?)

 

ММ* Мајка не, деца понешто. Музику, нпр. „Београдски синдикат“.

 

(Каква је још понуда у цркви?)

 

ЂМ. Има фолклорне групе у цркви, око 80 чланова, од 5 до 18 година. Имају доброг кореографа, не зна енглески, кад је почео деци да прича чинило се да ништа не разумеју. Али су се тако уклопили, воле га, певају с њим чак и песме без рима, „са усхићењем, жаром и жељом“ све то певају. Ипак, сматра да то неће сачувати ни српство ни веру. То је све лепо, играће и певаће на свадбама. Добро је што се срећу и друже, сви емигранти имају жељу да им се деца међусобно венчавају. Међу собом сви причају енглески.

 

 

 

 

(Шта може сачувати српство, идентитет?)

 

ЂМ* Црква, вера. Људи су раније мењали имена, нису знали да спелују. Кад долазе на исповест представљају се као Милдред, Дора (а у ствари су Даница и сл.) Важно је да се осећају као православци, да воле све српско, српске песме. Наводи пример оркестра тамбурица „Дуни ветри“, певају по слуху, како су чули, иако нису никад научили српски. То је једино што ће сачувати – твоја деца ће бити Американчићи, али кад оду у цркву зна ће ко су. Нешто мора да их држи и повезује.

 

ЂМ* На веронауци их је само 20. Људи немају времена, попустљиви су према деци.

 

ММ* Предаје по двадесетак минута после часа веронауке, тачно зна ко колико разуме, па прича „пола на српском пола на енглеском“. Редовно пролази кроз азбуку с њима.

 

(Споменули сте и професорку француског која је предавала српски, како је изгледала та настава?)

 

ЂМ* Цртала, правила тако неке ствари, говорила искључиво на српском, концентрисала се на ћирилицу, лепо су читали. Било је двадесетак деце, волонтерски је предавала неколико година (стара генерација, новије увек само траже плаћање).

 

 

(Какав је српски који говори Ваша снаха?)

 

ЂМ Она говори перфектно. Њој су дошли деда и баба, отац је имао десетак година. Она и сестра су одрасле с дедом и бабом. Баш лепо прича, каже на пример: „С бабом сам побадала притке у башти“. Говори с пуно поуздања. Деда јој је рођен око Мостара, прешли у Владимировац код Вршца, после дошао у Америку, за братом. И мајка јој је дошла са својим родитељима. Млађа сестра исто прича српски, али је старија боља.

 

(Како ћете Ви говорити српски са унуцима?)

 

ММ* Чим видим дете чији су родитељи Срби, аутоматски причам српски, то није намерно, већ се подразумева. Са унучићима сигурно српски. Чак и ако не би били снајка и зет за то, причаћу српски.

 

(Има ли у заједници људи који који никад нису научили српски?)

 

ЂМ* Да, међу старијим људима, често је био у прилици да им нешто преводи, у болници нпр. Људи стално долазе, неки нешто мало науче, возе камионе, али без енглеског.

 

ММ* Сваки је случај специфичан. Ако живе само међу нашима, крећу се у породици и цркви, не морају да науче.

 

ЂМ* Сећа се случај жене која је радила дуго у фабрици, научила нешто најосновније, није јој требало. Данас углавном нешто знају, другачије уче језик.

 

(Шта би могла да уради матица за људе овде?)

 

ЂМ* Људи одавде стално нешто траже, али заједница је овде веома разједињена. Парохија патерсонска је само једна, за разлику од Грка који имају пет центара, са огромном салом за спортове, ту се и венчавају, прослављају. Имају учионице где уче грчки језик, културу, историју, веронауку, подељено по годинама. Србија не може ништа да уради ако људи сами у САД не знају шта би да раде. Не вреде нам књиге ако неће да уче и да раде. Ако би људи били организованији, нашло би се увек 20-30 људи иза неког пројекта. Овако разједињени – ништа. Једном смо покушали да организујемо наставу српског, али није успело окупљање и покретање. Мораш да се жртвујеш, али да неко други нешто уради.

 

ММ* Имају жртву и вољу за фолклор, али за српски…?

 

ЂМ* Деца се играју у једном делу, родитељи се друже у другом. То им је забавно. Деца се стиде, енглески им је лакши.

 

(Како се млади свет уклапа у заједницу?)

 

Пре короне их је било доста, некако су се сналазили за визе. Увек се нађе неки посао, наши контрактори грађевинари их укључују (скидају азбест). У Њујорку тога има више, окупљају се у кафанама. Ко зна мало енглески и има папире има шансе да уђе и у америчку фирму. Уписују школе енглеског да продуже визу, жене се фиктивно да би остали овде. Такав је емигрантски живот. Умеју да развију бизнис – од конобарисања до хотелијерства.

 

(Да ли се испомажу?)

 

ЂМ* У Њујорку слабо. И кад добију помоћ, после их човек више никад не види. „Волимо да србујемо, али нисмо груписани“. Недостаје да то буде константно, „да си стално ту“. Често се пита шта ће бити кад стара генерација умре. Многи мисле да држава плаћа за цркву. То није тачно, црква живи од прилога, треба свакој буџет од 200-300 хиљада, што је велика сума.

 

(Како је с припадницима других нација?)

 

ММ* Деца су им у Менхетну ишла у школу, тамо је била једна српска и 18 грчих школа, веома су организовани, два сата после школе и викендом. Родитељи то гурају, деца иду без проблема.

 

ЂМ* Руси исто функционишу, остале су цркве католичке (више верске него етничке). Хрватска црква је организована, има доста деце, активнији су. Кад се ради, кад имаш жељу да нешто оствариш, не треба отаљавати. Морају се укључити људи који су експерти. У Њујорку је било и неколико доктора, али углавном нису факултетски образовани. Раде тешке послове, раде пуно, дођу кући уморни, немају ни снаге ни времена да причају с децом. Чак и кад свештеник уђе у дом, деца поздраве на енглеском и не комуницирају. Имају своје игрице, а родитељи им попуштају – лакше им је. То не крају не испадне добро.

 

ММ* Једна жена је послала децу у Србију код бабе и деде, преко лета. Кад је отишла по њих, погледала је на екран и видела да је дете било по 12 сати забављено телефоном. Што се деце више говори да причају српски – чини се да их то одбија, али на крају они сами затраже.

 

(Да ли српски користи људима овде?)

 

ЂМ* Онима који имају фамилију, који одлазе у Србију, који хоће да се врате. Овде ако докторирају и добију посао негде усред Америке, причаће можда још само с родитељима, венчаће се са Американцем и онда ће наставити са својим дететом енглески. Осим свог националног поноса „Ја сам Србин“, нема знања енглеског. Наводи случај жене која никако није долазила у цркву, једном су се срели у шопинг молу, она је изјавила „I am 100% Serbian“, он је узвратио „Yes I know“,  па га је упитала „How do you know?“ Његов одговор је био „You never come to church!“

Нема неког просперитетног пословног разлога за очување српског. Постоји Његошева фондација. Нису успели да нађу кадар да наставе да одржавају ту библиотеку. Они су држали до повезаности, сад је то веома ретко. Можда понеко може да се запосли на некој универзитетској катедри. Српски се говори јер долазе нови који га говоре, па се не примети да се српски губи.

 

(Кад би било понуде онлајн часова српског, да ли би било воље за тим?)

 

ЂМ* Контактирале су га две школе, проследио је око 800 имејл адреса, дао је ту могућност – интересовање је показало можда двоје-троје, иако уопште није било скупо. Време и мотивација су много важнији. Летњи кампови такође нису скупи, али фали интересовање и воља.

 

(Стиче ли се утисак да се деца стиде својих родитеља ако не говоре добро енглески?)

 

ММ* Има тога. Њу је било стид што је по имену и презимену странкиња. У Америци тога има мање, много људи прича са акцентом.

 

ЂМ* Енглези су већи шовинисти. То нам је жртва. Покојни свештених Тома, родом из Румуније, говорио је да им је Америка дала све – лепе куће, аутомобиле, егзотичне одморе, али им је само једно одузела, то су деца. Европа је ближа, овде све јесте жртва. Наводи анегдоту: узми два близанца из Београда, пошаљих их са 4-5 година, једног у Америку, другог у Канаду. Онај из Канаде ће постати велики четник, а онај из Америке ће заборавити српски. Као онај наш Панић, познавали су се лично, није добро научио енглески а заборавио је српски. Једном је у кампу видео двоје наших људи који су седели на клупи и причали енглески, кад их је упитао зашто, рекли су му „Вежбамо“.

 

(Да ли мислите да је добра идеја кампова размене, са боравком деце у породици и слањем деце из Србије у ваше породице?)

 

ЂМ* Сигурно би могло, мада је тешко. Једном су дошла деца из Смедерева, па су били коментари како се деца нису одушевила, била су намргођена, нису се уклопила.

 

ММ* Мислим да је та идеја ученичке размене одлична идеја. Све зависи од фамилије до фамилије, од детета до детета.

 

ЂМ* То може бити на почетку и неки „чат“ кроз компјутерске игрице. Њихов син је то радио уз игрицу где су имали улогу некаквих „командоса из Србије“. Тако да почне, после се уприличе посете.