Наслов:

OD_MontvilleNJ_19.9.2023

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

2

Испитаник:

ДП

СП

Годиште:

1979.

1973.

Пол:

женски

мушки

Земља рођења:

Југославија

Југославија

Место рођења:

Загреб

Мостар

Земља боравка:

САД

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

у браку

Језици комуникације:

српски
енглески

српски
енглески

Испитаници СП и ДП. СП је дошао први 1995. године преко Црвеног крста. ДП је дошла пошто се удала за СП 2003. године. Били су у  касним четрдесетим, нису знали језик, постојале су културне разлике, тражили су посао. СП је имао основно знање школског енглеског. Ишао је на курс језика са мајком, један учесник курса није добро реаговао на присуство Срба, било је непријатности. Уписао је вишу државну школу са 27 година. ДП је добро знала енглески када је дошла у САД. Примљена је на претпоследњи ниво курса ЕСЛ. Међусобно никад не говоре енглески, на послу доста комуницирају са људима различитих порекла и матерњих језика, увек су у вишејезичном окружењу. Родитељи СП никад нису добро научили енглески и увек су радили нискостручне послове.  Деца (годишта 2003, 2006. и 2015) до своје треће године, када су полазили у вртић, не би говорила енглески. Од поласка у школу енглески им је постао први језик. Родитељи су инсистирали на српском језику и идентитету. У основној комуникацији деца говоре одлично, без акцента. Деци исправљају падеже и неке заменице, дуплу негацију, ред речи који некад обрну. За сина наводе да користи мешавину српског и енглеског са родитељима, али се баби и деди обраћа искључиво на српском. Деца су поносна на своје порекло. СП каже да су свесно донели одлуку да мама остане код куће и подиже децу, комуницира с њима, док је супруг радио. Црква је њихов центар окупљања, без обзира на религиозност. Деца српски називају „наш језик“. Схватају посебност нације, знају за разлог зашто су родитељи  дошли одатле, видели су  родне крајеве родитеља. У САД је могуће да свако чува своју посебност. Деца би за себе увек рекла да су Срби.

(Како сте се обрели у Америци? Како сте знали енглески?)

 

СП дошао као први 1995., отац му је заробљен у рату 1992. Нашли су се у избеглиштву у Црној Гори, захваљујући поседовању заробљеничке легитимације Црвеног крста успео је да покрене процедуру за пресељење у тзв. трећу земљу и тако су стигли у Америку. ДП је дошла удајом 2003. године.

Долазак је био изазован, родитељи су били у касним четрдесетим, нису знали језик, требало је да га науче, да се прилагоде културним разликама и нађу посао. Имали су око 500 долара при доласку, били су смештени у Њујорку и преко спонзора (који је и сам дошао као избеглица из Етиопије и основао организацију за помоћ избеглицама). Отац је морао хитно на операцију жучи, добио рачун на 45.000 долара, успели су некако да отпишу дуг на основу своје незавидне ситуације (били су без осигурања и у привременом смештају).

 

(Како је изгледало учење језика?)

 

„Лист је зелен, листови су зелени“ – једна од првих реченица које је СП научио. Имао је основно знање школског енглеског, све је било измешано. Схватио је да мора добро научити спелинг, кад је отворио вратанца од кухињског ормара и видео мајчин списак правила читања, знао је да ће то прво савладати. На курс је ишао са мајком, један учесник курса није добро реаговао на присуство Срба, било је непријатности. Потом је од руских Јевреја који су били с њим у школи добио савет да упише школу за компјутере, кренуло је и приметио је да треба даље да се образује. Уписао факултет са 27 година (заправо државна виша школа у трајању од две године). „Кад се учи, онда иде лакше“.

ДП је рођена у Загребу и у основној школи је учила енглески од првог разреда, од четвртог је учила и француски. Почетком рата напушта Загреб, одлази у Крајину, наставља да учи енглески, као и на факултету, тако да је добро знала језик приликом доласка у САД. Примљена је на претпоследњи ниво курса ЕСЛ. У Америку је дошла као трудница и доста је остајала код куће – најтеже јој је било да разговара телефоном. Лакше јој је кад гледа човека у очи, а те могућности нема преко телефона.

Међусобно никад не говоре енглески, на послу доста комуницирају, са људима различитих порекла и матерњих језика, увек су у вишејезичном окружењу.

 

(Да ли је могуће живети у САД без знања енглеског?)

 

СП наводи пример својих родитеља који никад нису добро научили енглески – увек радили с нашим људима послове ниског нивоа стручности. Отац је радио у фабрици авиона пре рата, знао је да чита тзв. плаву скицу, то је била нека врста старог заната, што је могао да примени и у једној мањој овдашњој фирми.

 

(Да ли сте се договарали како ћете с децом разговарати, на којем језику?)

 

Прва и најважнија ствар је била да деца морају разговарати с бабом и дедом. СП каже да се никад није могао вратити у свој родни крај. Једино што им је могао дати био је наш језик, наша вера. До треће године нису ни причали енглески, до поласка у вртић. Деца су 2003. 2006. и 2015. годиште. Кад се деца „дочепају енглеског“, то им аутоматски у школи постаје први језик. Форсирани су у школи, али су и они као родитељи форсирали. Да нису форсирали не би се сачувао српски. Гледао их је у очи, слушао и тражио да им све понове на српском. Преношен им је патриотизам, осећај за српску заставу нпр, коју имају и у својој соби. Црква се посећивала много више него у родном крају, да би се знала традиција, језик – ти си оно што јеси. ДП наводи пример најстарије кћерке која је тражила ајфон „Ако ћеш ајфон, онда ми текстирамо на ћирилици“. Таква ствар им је пала на памет да би још форсирали ћирилицу. СП каже да им пише искључиво на ћирилици, оне му одговоре латинично. Енглески ћерке користе искључиво кад нешто стручно хоће да разјасне језички, терминолошки.

Пример поруке – јуче је био рођендан деди и кћерка је написала поруку на српском.

 

(Да ли деца читају нешто на српском?)

 

Гледају тик-ток на српском, јутјуб, новине их не интересују. Родитељи причају о неким догађајима из новина, а оне са друштвених мрежа. Имају листу српске музике, кад је неки дужи пут (до Бостона су ишли на српски фестивал), слушали су у колима само српску, кћерка је на слушалицама имала и једно и друго. Све се слуша, народнњаци, ЈУ рок сцена и др.

 

(Колико добро деца говоре српски?)

 

За основну комуникацију одлично, немају енглески акценат. Понекад објасне мами на енглеском, бране се пред оцем да нешто не знају да кажу, али он захтева да понове („покажем прстом на уво, то је знак да треба да се пребаце“). Циљ родитеља је био да знају српски као што се Јужноамериканци брзо пребацују с једног језика на друго.

 

(Како хиспано становништо одржава свој језик?)

 

Има их много, имају све на шпанском, многи не знају енглески – све у продавници пише на шпанском, „све су им инстракције на шпнаском“. ДП наводи пример из своје ординације где је запослена – засметало јој је што је једна пацијенткиња одбила да комуницира са свим сестрама осим са оном с којом је могла да то чини на шпанском. Кад су за децу бирали страни језик у школи одлучили су се за шпански.

 

 

(Да ли децу исправљате док говоре српски?)

 

Деци исправљају падеже и неке заменице, дуплу негацију, ред речи некад обрну; као по некој матрици, готово истоветне грешке праве сви. ДП наводи за пример како је кћерка питала зашто тата кад говори о мајчиној сестри (која му је свастика) зове је као нацистички знак.

За сина наводе да користи микс српског и енглеског у односу према родитељима, али се баби и деди обраћа искључиво на српском („па они не знају енглески“).

 

(Да ли су вас деца исправљала? Да ли су некад деца имала проблема у школи због порекла?)

 

Увек су имали осећај поноса због свог порекла. Нпр. да славе Божић или Бадње вече, да им је слава па због тога не долазе у школу – то се подразумевало. У Њу Џерзију, као мигрантској области, природно је да се деца навикавају на то да многи причају другачијим језиком, да остатак не разуме. Кад су девојчице кренуле у основну школу мама им је навела да могу српски користити као тајни језика (да нпр. једна с другом коментаришу друге).

 

(Да ли је комуникација и повезаност у српској заједници другачија неге у другим мигрантским заједницама? Код Италијана, Грка, Пољака…)

 

Наша је емиграција још млада, људи нису дошли пре много времена. Мало је људи овде рођених чији су овде бабе и деде дошли, нема их ни у дешавањима око цркве. Има бракова с другим заједницама, религијама. Нису сви толико присутни. Ово је земља миграната. СП каже да има много клијената и увиђа да је свима важно да задрже нешто своје, да су исте нације, расе, а

поготову религије.

 

(Да ли бисте то желели за своју децу, да ли бисте говорили српски са унучићима?)

 

Свакако. СП каже да су свесно донели одлуку да мама остане у кући и подиже децу, комуницира с њима, док је супруг радио. Док родитељи ДП нису стигли у САД она је одлазила с децом код њих по месец дана. Тата некад каже: „Да сте ми живи и здрави и дабогда једни другима на славу ишли“.

 

(Ко од деце најбоље говори српски?)

 

Зависи. Т. (старија) више прича, зрелија је, користи искључиво српски, С. (млађа) много више слуша српску музику. Као да је неки круг – родитељи крену с неким правилима, онда се у тинејџерским годинама удаље од језика, па се то поново врати кад поодрасту.

 

(Како изгледа живот у црквеној заједници?)

 

Фудбалски клуб, културно-уметничко друштво са фолклором, веронаука, школа српског језика (ћерке су ишле и научиле добро). Родитељи су отприлике сви истог узраста, па су и деца сличних година и могла су да се друже. Увиђали су да има деце са типично српским именима и схватали да традицију свог народа треба чувати. Важни су им и спортисти, као и сви канали са наших простора (имају их преко 300 на ТВ-у). Црква је као „наш центар где имамо своје парче неба“. Не посећују сви увек у истом броју, али сви то виде као центар окупљања. Нису сви исто религиозни, али могу да имају и друге активности (долазили су глумци, писци, песници, приказивани су и филмови, мале представе). Има доста људи који гравитирају цркви у комшилуку.

 

(Шта српски језик значи вашој деци?)

 

Рекли би да је то „наш језик“. Схватају посебност нације, знају за разлог зашто смо дошли одатле, видели су наше родне крајеве. Не треба тражити ДНК на неком сајту да би се сазнало ко је човек и одакле је, довољно је било приликом посете да се уђе на гробље и пронађу гробови свих предака и то је довољно да се све схвати. У САД је омогућено да свако чува своју посебност, нико никог не гледа попреко. Деца за би за себе увек рекла да су Срби.