Наслов:

JV_LakeForestIL_3.9.2023a

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

1

Испитаник:

ВЗ

Годиште:

1950.

Пол:

женски

Земља рођења:

Југославија

Место рођења:

Земља боравка:

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

Језици комуникације:

српски
енглески

Информанткиња ВЗ у САД је стигла 1966. ту је и упознала мужа. У кући су одувек говорили српски али сада се више помажу енглеским него раније. Радила је за генерални конзулат Србије у Чикагу 17,5 година где је користила српски, на другим радним местима је користила енглески.  Знала је енглески кад је дошла у САД, школски, британски, настојала је да прошири речник. Чува српски језик, сада јој недостају нове кованице. Веома јој је сметала трансфонемизација на ћирилицу док је радила у Конзулату, сматра да имена треба оставити у оригиналу. Сматра да је предност када деца српског порекла добро говоре српски, али верује да је то задатак баба и деда који имају довољно времена да обезбеде да деца науче српски. Познаје родитеље који форсирају српски код куће. Српски у дијаспори за њу је завичајни језик, за оне који су рођени у САД и још више за оне који су из мешаних бракова. ВЗ је чланица  хуманитарне организације „Наши Срби“ где се сви осећају као Срби али је сва њихова комуникација на енглеском (у Америци), док је  у Србији све на српском.

Примећује да  неке чланове српске (старије) дијаспоре ухвати паника кад комуницирају на српском. Пише и чита ћирилицу и даље.

Разговор се води у порти цркве Св. Василија Острошког.

У САД је стигла 13. јула 1966. Ту је и упознала мужа који јој је, како кеже, у то време био земљак а данас су у интернационалном браку (супруг Македонац).

У кући су од почетка говорили српски и тако је и данас, само што се у међувремену више користе енглеским него раније. Обоје су у послу користили само енглески, са изузетком периода када је радила за генерални конзулат Србије у Чикагу, где је користила српски (17,5 година).

Када је стигла у САД њен енглески био је школски, британски, не баш погодан за свакодневну комуникацију у Америци. На крају прве године је прочитала „Прохујало са вихором“ на енглеском. Почела да гради речник. Вежбала је енглески на стриповима.

С друге стране, мисли да јој се српски није „покварио“, али јој недостају неологизми. Сметају јој англицизми у новом српском говору, нарочито тамо где их сматра неоправданим, осим нпр. у науци и технологији, где имају оправдање. Преузимање енглеских лексема сматра помодарством и копирањем других језика. Примећује да је језик извитоперен код неких говорника („донеси ми биру из фриџа“, „идем да шопингујем“). Изузетно јој је сметала ћирилична транскрипција док је радила у Конзулату и сматра да имена треба остављати у оригиналу. Када ради преводе, у њима имена оставља у оригиналу уз пребацивање и адаптирање на српски у загради.

Велики број староседелаца српске дијаспоре није научио енглески јер нису имали потребу, тако да добро говоре српски. Нова дијаспора напушта свој језик из жеље да се што пре уклопе, а онда туђ (енглески) никад не науче до краја.

Сматра да је предност када деца српског порекла добро говоре српски, али верује да је то задатак баба и деда који имају довољно времена да обезбеде да деца науче српски. Нарочито баке и деке који нису добро савладали енглески, они су инструмент за учење српског.

Има родитеља који форсирају српски код куће. Њени кумови су нпр. усвојили дете из прихватилишта у Звечанској улици (кума Српкиња, кум Американац). Дете је с бабом стално говорило српски. Данас има 21 годину и добро говори српски. Сви се труде да с њим говоре српски. Воли да иде у Београд. Отац Американац (ирског порекла) на то је гледао благонаклоно. Дете је поносно на своје порекло. Паралелно је проговорио оба језика. Студира шпански.

Српски у дијаспори за њу је завичајни језик (нарочито за кумића), за оне који су рођени у САД и још више за оне који су из мешаних бракова.

Слабо чита наше портале и новине из Србије. ВЗ је члан

хуманитарне организације „Наши Срби“ где се сви осећају као Срби, с тим што примећује да је “све на енглеском у Америци”.

Језик као део српског идентитета: неке чланове српске (старије) дијаспоре ухвати у правом смислу паника кад комуницирају на српском.

Нема проблем са ћирилицом, пише и чита и даље ћирилицу. Неки пријатељи се потписују ћирилицом из безбедносних разлога (да не могу да им фалсификују потпис).