Наслов:

JFAJ_ViennaAT_3.7.2024

Језик интервјуа:

српски

Држава:

Аустрија

Број саговорника:

1

Испитаник:

МД

Годиште:

1981.

Пол:

женски

Земља рођења:

Југославија

Место рођења:

Сарајево

Земља боравка:

Аустрија

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у вези

Језици комуникације:

српски
енглески
немачки
руски

У Бечу је од 2005. године, дошла је са 14 година, говорила је српскохрватски и имала је пасивно знање руског. Родитељи су међусобно разговарали на српскохрватском. Мислила је да никада неће успети да научи немачки језик, али је веома брзо проговорила. Била је једини странац у разреду и то ју је стимулисало да научи брже. Има две старије сестре, оне међусобно комуницирају на немачком језику.

Бави се превођењем, симултано преводи са енглеског, немачког, руског и српскохрватског.

Најсигурније се осећа на немачком језику јер је образована на том језику. У српском је мало несигурнија, али воли да га говори. Руски јој је најдражи са естетског аспекта. Енглески воли јер га доживљава као „необавезни“ језик.

Сматра да је могуће живети у Аустрији без познавања немачког, а могуће је и без енглеског, али је онда човек ограничен.

Преводи нашу књижевност, сматра да је немачки говорни простор заинтересован за Балкан.

Користи термин „наш језик“, и то пре него „српскохрватски“ јер се у неким ситуацијама плаши да не увреди неког.

Сматра да је културна сцена у Бечу, па и она која се тиче српске дијаспоре, прилично добро организована.

Има аустријско држављанство, живи по аустријским правилима, али себе не сматра Аустријанком, чак није сигурна ни да је њени аустријски пријатељи тако доживљавају.

Сматра да је тешко натерати људе на то да преносе језик на своје потомке; мама је хтела да је натера на силу да проговори руски.

Разговор се води у кафићу.

 

(Како си дошла у Беч и које језике си користила?)

 

МД* Стигла је у Беч 2005. године, након што је завршила факултет у Инсбруку. У Аустрију је стигла у августу 1992. као избеглица, само с мамом; отац је игром случаја у то време радио у Инсбруку. Говорила је срспкохрватски, имала пасивно знање руског. Мајка је с децом говорила руски, али је она одговарала на српском; из неког разлога је имала отпор према руском. Знала је да га неће научити ако га не буде студирала, отуд се одлучила студије језика, и то руског.

 

(Које је врсте био тај отпор?)

 

МД* Руски се њој и сестрама чинио релативно тешким. Разумела га је добро, али не зна да ли је могла да га пише.

 

(Да ли си могла да оствариш нарацију на руском?)

 

МД* Да, усмено.

 

(Како су комуницирали родитељи?)

 

МД* На српскохрватском. И даље с мајком говори српскохрватски, језик који чак и мајка сада чешће користи. Мајка сада говори на руском телефоном, па онда евентуално преприча разговор на руском, али доминантно користи српскохрватски. Готово да више нема фамилије у Русији; с њима комуницира на руском и немачком (неки живе у Немачкој).

 

(Како је текло школовање?)

 

МД* Ужасно. Мислила је да никад неће научити немачки, али га врло брзо савладала; већ за пола године имала је најбоље оцене. Била је једини странац у разреду, није имала алтернативу, знала је мора брзо, одмах, да га научи. Једина особа с којом је  могла да размени по коју реченицу био је наставник у школи који је говорио руски. Напредовала је читајући, читала је Карла Маја, ужасно ју је вукло, закључивала је значење речи из контекста; Агата Кристи, Млади детективи… све на немачком.

 

(Како су прошле сестре?)

 

МД* Оне су старије, четири, односно три године, с разликом од једне године, па су заједно ишле у разред, као близнакиње. Нешто су мало знале немачки кад су дошле у Аустрију јер су га училе кратко у школи. Сада углавном комуницирају на немачком; испрва су једна другој препричавале шта се дешава у школи, после је то постало непотребно.

Родитељи су морали да напусте Аустрију, остала је сама у интернату са 16 година. Отац је умро, мајка живи у близини Београда.

 

(Зашто си одабрала овај факултет, Институт за традуктологију?)

 

МД* Желела је да научи симултано превођење. Није размишљала да ће учити српскохрватски, нити да ће га користити, желела је да учи друге стране језике, нпр. шпански и италијански, али није било могуће, изабрала је енглески и немачки. Сада ради симултани превод за енглески, немачки, руски, срспкохрватски. На почетку је уживала у адреналину симултаног превода, сада је настава њено примарно интересовање.

 

(Како се осећаш у језицима које користиш?)

 

МД* Добро питање, али није сигурна да ли има прави одговор. У немачком се осећа најсигурније, највише се образовала на том језику, тачно зна и када нешто не зна. У српскохрватском је мало несигурнија, посебно у интелектуалним разговорима; воли да га говори. Руски јој је естетски најдражи, али се не осећа у њему подједнако сигурно као у немачком. Енглески воли јер је тако необавезан, anything goes, I could be anything, I could be from anywhere, врата у нешто ново, језик тоталне могућности.

 

(Да ли је могуће живети у Аустрији без знања немачког?)

 

МД* Могуће је. Могуће је и без енглеског, само са нашим, али је онда човек ограничен; if you want to live in that parallel society, you can; никад то није желела, увек је желела да научи немачки.

 

(Имаш ли контакта с нашом културом?)

 

МД* Преводи нашу књижевност, многе наше ауторе из читавог региона. Људи увек говоре да је премало наших аутора, али у односу на величину Балкана, сматра да то није случај. Немачки говорни простор је заинтересован за Балкан. Долази пуно добрих књига са Балкана. То наше је увек некако оригинално, али с обзиром на величину тржишта не би рекла да је занемариво. Ту је наш језик улетео у њен радни простор, сасвим ненадано. Почела је да преводи књижевност из радозналости, а пошто је прва књига била успешна, издавачи су почели да је траже, па се препознала у тој активности и почела да ужива у њој.

 

(Користиш термине „српскохрватски“ и „наш“?)

 

МД: Понекад користи „наш језик“, покушава да никад никог не наљути, нпр, када седи поред Хрвата, не би инсистирала на термину српскохрватски. Кад је напустила земљу, говорила је српскохрватски; и даље користи мање-више исти језик, иако је свесна да се језици мењају. Језички се у Србији, Босни, Црној Гори и Хрватској мање-више осећа исто. Ипак не би преводила с немачког на наше језике без озбиљне лектуре, нема свест о неким специфичностима језика. Кад преводи с наших простора на немачки, нема разлике.

 

(Да ли постоји нека културна сцена у Бечу?)

 

МД* Чини јој се да се тај трансфер спонтано дешава преко људи. На пример, Хор 29. новембар, читав колектив који тај хор окупља. У Бечу је културна сцена прилично изражена, you take it as granted и чини јој се да је Беч у том погледу јединствен. Колегиница са славистике би умела да направи добро поређење између Беча и осталог дела германског света: Беч је веома близу и контакти су толико нормални да их више не примећујеш.

 

(Како се представљаш?)

 

МД* Каже да је из Југославије, или из Сарајева, или из Босне. Има аустријско држављанство и живи по аустријским правилима, али не би рекла да је Аустријанка. Кад је била у Америци и кад би је неко успут питао, рекла би му да је из Аустрије јер је то административна припадност, али културолошки није сигурна ни да ли је њени аустријски пријатељи сматрају Аустријанком. Највише се идентификује с Југославијом. Зато је и ушла у Хор 29. новембар.

 

(Да ли треба да се чува језик наслеђа?)

 

МД* Да, али не на традиционалан начин. Не воли кад се приближава миту национализма. Проблематично је кад држава или бирократија преузме да уређује, ко зна шта из тога испадне. Нпр. сада се у Штајерској хрватски потпуно издвојио из БСХ-а (сматра да је и тај термин проблематичан јер недостаје Ц); само је хрватски језик Европске уније, па се издваја. Из таквих дискусија се само искључује, ирационално је. „Кад неко тврди да је језик граница а не комуникација, то је проблематично“.

 

(Да ли је породична језичка политика начин преношења?)

 

МД* Не знам, тешко је терати људе на језик. Мама је хтела силом да је натера да проговори руски. Средња сестра је такође студирала руски, најстарија само разуме. Нема смисла да се у аустријским школама тако мало ставља фокус на турски, српски… јер то је присутни мултилингвизам; то је постојећи ресурс. Не би правила хијерархију у смислу добрих језика; ништа се нпр. не чује о мађарском, откуд такав зид? То су колонијална питања. Срећна је што зна енглески, али није питање или-или. Дискурси страха и зависти.

 

(Да ли навијаш када играју репрезентације?)

 

МД: „I couldn’t care less.” Воли да види добар меч, има неке симпатије али не мари за тимове. Можда мало више навија за балканске земље јер знам да имају мање моћи. Спорт је шанса за underdog-a.