разговор у кафићу, у близини парка Ретиро.
БК је завршио Факултет за комуникације у Шпанији, пише сценарије, бави се маркетингом.
ЈФ: како си дошао у Шпанију и зашто?
БК: са мамом и татом. отац је добио заступништво у Мадриду, у великој југословенској компанији. дошли су 1989, требало је да остану четири године, почели проблеми у Југославији, па су остали. отац је преминуо пре две године, а мајка живи на релацији Шпанија-Србија.
има млађу сестру.
ЈФ: да ли сте знали језик кад сте дошли?
БК: знао је енглески, ишао је у билингвалну школу. а сестра је проговорила за две недеље.
ЈФ: како је текао твој језички и идентитетски развој?
БК: „требало би да напишем књигу о томе“. компликовано. „мени се овде није свиђало, прецртавао сам дане“ до повратка, радовао се распустима и одласку у Београд. био је на сталној вези са друговима; то је била његова референца. наравно, то има везе и са карактером. препоручује да се деца не измештају у тим годинама (раног пубертета) јер тек тада почињу да разумеју свет око себе, уче правила социјализације, а неко их пребаци у другу средину; сва знања, капацитети које имаш, ништа ти не вреде, адаптација је трајала доста година.
ЈФ: колико брзо си научио шпански?
БК: „пријатељи ми кажу да сам само једног дана почео да говорим, само сам променио језик“. у школи је навише говорио енглески, то је био билингвални Монтесори програм. „језик није била толика баријера”
ЈФ: шта је овде био изазов?
БК: кад знаш СВЕ речи једног језика, знаш 50% културе. Знаш шта реч означава, али знати реч значи да умеш да је употребиш, да знаш шта значи поглед, шта значи ћутање, који су мотиви, како функционише друштво. у доба кад је дошао у Шпанију, интересовали су га компјутери, био је оно што би се данас назвало „гиком”, играо је шах…
ЈФ: да ли је останак у Шпанији била траума?
БК: било је непријатно. те се ствари не дешавају преко ноћи, то је стање, кућа у којој не превладава више весела атмосфера; почну неки забрињавајући телефонски разговори.
БК: у кући се говорио само српски. обележавају славу, Српску нову годину, мајка је увек користила прилику да позивају људе, већина их је била из Србије, Југославије. нису били у сржи дијаспоре, у смислу заједнице која се стално окупља и држи заједно, „стално заједно и само заједно”; релативно је изван тих кругова, али не намерно. а и ако постоји нека дијаспора у Шпанији, није тога свестан.
родитељи су научили шпански. али се у кући користио српски. ни са сестром никад није причао на шпанском.
ЈФ: шта се догодило да останеш?
БК: сигнал је био Београд, Србија, то је било место које се напушта. „нисам о томе размишљао, није била опција за мене“
ЈФ: да ли одржаваш контакте са људима из Београда?
БК: кад је био мали, родитељи су са пријатељима летовали у близини Сплита, после су ишли пар пута у Грчку, па су онда прешли у Росе у ЦГ. у неком тренутку је престао да иде са родитељима који су остали у вези са пријатељима. „њихове везе су остале, наравно, јаче, моје су везе ишчилеле, али не скроз“. близак је са кумом који је живео у Америци, па се имућан вратио у Србију; у питању је школски друг из основне школе (Дринке). има још једног друга из основне, неке породичне пријатеље (највише преко веза преко кумова).
АЈ: са ким се дружиш у Мадриду?
БК: овде је моја база. на прву лопту би рекао да су то Шпанци, али се често испостави да су то људи са различитим међународним искуством, „ја инклинирам људима који имају поломљене идентитете као ја”
ЈФ: помињеш „поломљен идентитет“; ја бих рекла комплексан. шта он представља за тебе?
БК: „који није цео”,поломљен као ваза која је поломљена па залепљена. више му не ствара нелагоду. ишао код психолога, психоаналитичара… то је део познавања самог себе. мисли да се може десити и у истој земљи, нпр. неко са југа Србије ко живи у Београду „сви смо комплексни, али ово додаје екстра комплексност“, „стално спајаш удаљене термине, нешто што је удаљено” стално додајеш неке делове
ЈФ: какву функцију језик има у томе?
БК: језик је јако важан. жена је била Шпањолка из Мадрида. последња партнерка је била Кинескиња, имали су изузетно присан однос, али језик је био проблем. “кад кажем језик мислим на онај комплексан, речи и култура” причали су на енглеском, користили и Гугл транслејт, иако добро познају језик. компликовано је јер га посебно интересује језик, контрадикције, тумачења; па кад мора да тражи дефиницију дефиниције, постаје заморно. кад кажем традиција, породица, завист, све то има другачије значење у Кини. “ја сам јако пуно научио о тој култури, али осећам да знам 2%” јер су дубинске ствари комплексне, има парова који функционишу, али је њему то дубинско значење јако важно. да је она знала шпански, могуће да би било другачије. али то што су користили енглески било је трапаво и незгодно
ЈФ: да ли је у случају ваше деце постојао договор у вези са српским језиком и идентитетом?
БК: „ја сам одлучио да са децом говорим шпански“. то је била свесна одлука. оно што је везано за емоције… на Балкану се не разговара много о емоцијама, па се осећао способнијим да то пренесе на шпанском. “ја бих волео да је другачије”(да то може и на српском) сем тога, није хтео да језик буде баријера, било му је важно да има директан однос и са децом и са женом; једноставније је било изражавати се на шпанском јер га више користи. супруга јесте учила српски. деца са баком и деком говоре српски, често су ишли у Београд; понекад користе српски и у Шпанији, као тајни језик. “нисам хтео да форсирам”„мени је српски важан и с те стране, неодговорно је што их нисам учио, ко ће да их научи…“ деца обоје говоре српски, али међусобно разговарају на шпанском.
чуо је да су неки људи заборавили српски, то му је чудно (и шокантно) јер су неки његових година или су дошли чак и касније… у сваком случају, језик је нешто што треба да се одржава.
ЈФ: како се осећаш на шпанском, односно на српском?
БК: а приори нема разлике. ако мало уђе у ирационални домен, кроз музику и одређена значења, матерњи језик има своје место, има тежину. шпански користи као писац; језик је оно чиме се бави и не осећа хендикеп на шпанском као што осећа на енглеском (иако га добро познаје). мада, неке речи имају одређену тежину или испразност…
ЈФ: које садржаје пратиш?
БК: чита више на шпанском, али чита и на српском?
АЈ: шта радиш да негујеш језик?
БК: ништа. јако пуно прати медије; не бира, све прати. студирао је комуникацију, рат га је ухватио док је био у Шпанији, па га занима све у вези са тенденциозном употребом језика, „кампање и контракампање“. језик медија је технички, механизми пропаганде су исти. кад је са пријатељима у Београду, осећа да му недостају речи. скоро сваки дан разговара са мајком, мада је фонд речи породичних разговора ограничен. понекад гледају филмове
ЈФ: колико деца знају о Србији?
БК: знају доста. наравно, помогли су отац и мајка. открили су РТС крос, спортски радио и ТВ програм који позива децу у Србији и дијаспори да се такмиче па најбољи иду у летњи камп. тако су његова деца већ четири пута ишла у различите градове у Србији; то је нека стара гарда…
ЈФ: да ли им је сметао недостатак комфора?
БК: „моја деца су four wheel drive“, васпитали их да буду сналажљиви. различити су: ћерка има бољи слух, боља је са људима, али је мање заинтересована за Србију. а син јесте, ложи се на Јокића пошто воли кошарку. „бајпасовао ме је“, он (отац) има личну везу са Србијом, а син креира своју. тренутно је на размени, годину дана у Филолошкој гимназији, шпанско одељење
БК: идеолошки негира југоносталгију али постоји нека меланхолија. раније је ишао 3-4 пута годишње у Србију, последње године два пута
ЈФ: за кога навијаш?
БК: враћамо се на вазу која је поломљена. не ложи се на спортове, ужива у спектаклу, али му је драго кад постоји битка а људи се не убијају. драго му је кад победи Србија, јер је ојађена нација; потребне су јој те симболичне победе и онда навија за Србију.
АЈ: где је дом?
БК: овде. тамо где имам већу мрежу. „ако треба да организујем журку, снимање, помоћ, моји су капацитети овде већи“. или, ако је четвртак поподне, шта ћу данас (у Београду је ограничен на тих пар пријатеља)… „да ли ми је жао? није ми жао. то је то.“ има један магнет на коме пише „дом је тамо где те љубим“(на руском); тренутно нема ту особу. Мадрид је база. та реч „база“ је боља него дом. свима препоручује психотерапију, преточити емоције у речи…
АЈ: који термин ти се чини најприкладнији, из перспективе деце?
БК: рекао би да је деци то други језик. наследни му делује исправно. (за њега је матерњи)
прија му да чита на српском, али зафали нека реч, па пита мајку (летовали су заједно…)
ЈФ: да ли деца знају ћирилицу?
БК: знају. син је морао да научи, ћерка зна. спомиње школицу која је „тужна прича” бивша жена је била у структури културног друштва Срба у Шпанији, али су се онда догодиле неке трагичне приче, фракције, урлања на састанцима. деца су прерасла, све је мало на нивоу „хајде да бојимо“, ниво је прилично низак. добро је да постоји, помаже људима да имају неку везу, делује да сада доста добро функционише… „зашто је толико тешко Србима да се лепо понашају једни према другима“
