Наслов:

JF_LakeForestIL_3.9.2023a

Језик интервјуа:

енглески

Држава:

САД

Број саговорника:

2

Испитаник:

ПП

КЗ

Годиште:

1944.

1947.

Пол:

мушки

женски

Земља рођења:

САД

САД

Место рођења:

Чикаго

Чикаго

Земља боравка:

САД

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

удовац

удовица

Језици комуникације:

енглески

енглески

Трећа генерација америчких досељеника; баке и деке су се доселили почетком 20. века. Говоре о свом пореклу, прецима који су стварали заједницу, цркву. Родитељи су међусобно говорили на српском, то је био тајни језик одраслих. С децом се није користио српски да би се брже уклопили у америчко друштво. КЗ је успела да у лету ухвати српски, али никад га није проговорила. Имају двојни идентитет. Заједница је важна за осећај сигурности и припадања. Волели би да знају српски, али нису сигурни да би причали на српском са својом децом да су их имали. Српски не носи значајну вредност, као ни остали језици у Америци који нису енглески. Било би важно да се измени јавна слика Србије. Треба да се угледамо на грчку заједницу која има јаке, акредитоване школе.

Разговор у порти цркве св. Василија Острошког.

 

Фестивал хране. Саговорници раде на штанду где продају мајице са српским натписима.

 

Баке и деке дошле у Америку.

ПП пре Балканских ратова, из Црне Горе дошао прво на Аљаску након што је напустио богословију; потомак Вука Бранковића – Ристо Пејовић, писао за Србобран и био делегат у Панјугословенском савету око 20 година и веома поштован члан чикашке заједнице, живео и у Аргентини, у Монтани, путовао широм Америке и прикупљао новац за цркву у Либертивилу, био је пријатељ св. Мардарија – ктитора Св. Саве у Либертивилу. Деда умро 1944. када се ПП родио; међутим, познавао је своју баку, која је умрла осамдесетих година 20. века. Мајка му је била Пољакиња-Белорускиња, отац Црногорац.

KЗ се родила у јужном Илиноису. Њени баба и деда су се доселили у Пенсилванију из Црне Горе, почетком 20. века. Прво су радили у руднику угља, а потом су се преселили у јужни Илиној и одатле у Чикаго. Упознала је своју бабу и деду, чак и прабаку која је имигрирала са породицом. Била је мала кад је прабака умрла, али је се сећа.

Родитељи са њима нису говорили српски (ни пољски), желели су да се деца што пре американизују, а уз то био је то „тајни језик“ старијих… Читава генерација је тако одрастала, зато КЗ ради на ревитализацији културног наслеђа.

Култура је нешто што већина особа у овој земљи нема, зато се у српској заједници одрастало уз осећај сигурности – нема много бескућника Срба, млади људи који долазе на њен штанд желе да упознају своју културу; познаје младића који ништа није знао, а сада слави славу.

 

(Да ли Србија или ЦГ могу нешто да ураде на тему унапређења знања о наслеђу?)

 

ПП: „Не, медијски смо превише оцрњени у САД.”

КЗ* Продор у медије (улога државе), представљање великих Срба (Никола Тесла, Милева Ајнштајн, Милунка Савић…). Треба да се угледамо на грчку заједницу. Следеће године ће почети да штампа књижице са информацијама о личностима које су на мајицама.

КЗ* Желела би да може да говори српски, али када је била у ЦГ, изненадила се колико је разумела (искуство из Мојковца када је као девојка путовала Европом „Ја сам добра цура“, једино што је могла да каже, али јој је помогло да се снађе)-

ПП* Некада све разуме, некада ништа, али свакако се ради о језику породице и приватног домена.

 

(Када бисте били у прилици да подижете децу данас, да ли бисте их учили српском?)

 

КЗ: „Нисам сигурна, али бих сигурно желела да науче о својој прошлости и да знају да говоре истину у јавности о Србима и Србији.”

ПП: „Проблем САД је што је забрањено имати другачије мишљење.”

 

(Осећај да је потребно сачувати традицију и историју и идентитет иако немају сопствену децу?)

 

ПП* Деда је написао књигу о познатим Србима и Црногорцима 1911. (о онима који су донирали новац за државу и цркву); породица КЗ била у сродству са последњом краљицом ЦГ са стране Живковића.

КЗ* У то доба географија је делила људе, сада је другачије; важно је оно што раде Грци: сви говоре грчки и много боље познају своју историју.

 

(Да ли је кључ у језику?)

 

КЗ* Можда.

ПП* Имају учитеље, углавном старије жене које уче децу ћирилици и грчком језику, код нас није тако.

 

(Школа Св. Сава?)

 

КЗ: „Али наше школе нису тако јаке, нису акредитоване; грчке јесу и имају јаке програме, предлажем да анализирамо оно што они раде.“

 

(Када вас питају одакле су ваша имена, шта кажете?)

 

КЗ* Некада је препознају зато што су истог порекла, некада је питају и онда им објасни.

ПП* Као деца у Чикагу близу челичане, било је пуно деце Срба, Македонаца, Црногораца, увек би те питали чији си – да нису случајно кумови.

КЗ: Направиће мајицу „Мислим да смо кумови“.

 

(Како се идентификујете?)

 

КЗ: „Људи из Србије ће увек рећи да су Срби, из ЦГ такође, али у ова цркву углавном долазе Црногорци; ипак, језик је српски.”

КЗ: „И овде се Црногорци и Срби не слажу (има врло агресивних реакција).”

ПП* Прича о деди који био једини Пејовић који је преживео саобраћајну несрећу (као искушеник), краљ Никола му је дозволио да се „распопи“ и нашао му жену. Деда није био баш срећан, она је била зла жена, дуго је живела, знао је баку.