Наслов:

JF_BeogradSRB_8.8.2024

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

4

Испитаник:

БП

АП

ЗП

ТП

Годиште:

1968

1971

2003

2001

Пол:

женски

мушки

мушки

женски

Земља рођења:

Југославија

САД

Србија

Чешка

Место рођења:

Чачак

Далас

Београд

Праг

Земља боравка:

САД

САД

САД

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

у браку

није у вези

није у вези

Језици комуникације:

српски
енглески
чешки

српски
енглески
чешки

енглески

енглески

Породични интервју, родитељи и двоје деце.

Родитељи су се упознали преко посла у Прагу, после неког времена дошли у Београд где су живели 9 година (ту се млађи син родио). БП је сама учила енглески још пре факултета, први језици које је учила су били руски и немачки, њих је учила у школи, а енглески сама јер је то тад било популарно; дипломирала је чешки, велика љубав су јој словенски језици.  АП је  учио немачки на универзитету, чешки због посла у Прагу, српски из породичних и професионалних разлога. Себе  сматра чланом српске дијаспоре (diaspora by affiliation). Живео је  ван САД више од 20 година, има „drifting identity“. БП каже да јој је данас много лакше да у професионалној сфери говори и пише на енглеском; израда докторске дисертације на српском јој је посебан изазов и враћа је матерњем језику. Међусобно не говоре искључиво енглески. Недостаје им садржаја на српском у Америци.  БП каже да је од самог почетка (рођења старије ћерке) јасно дефинисан договор – постоје одвојени језици, тј.  мамин и татин језик. Кћи ТП је развила „свој“ језик као беба (9-12 месеци).  Син ЗП је док су живели у Београду био одличан ученик, али је имао проблема са српском граматиком. Са родитељем је разговарао на њеном или његовом матерњем језику.  Препознаје ћирилицу, али му је теже да чита. Дом им је Вашингтон, ако их баш додатно питају, кажу да су пореклом из Србије. Син каже да се осећај идентитета мењао. Кћи се није осећала пријатно у Београду, осећала је да мора да се прилагођава локалним захтевима вршњачке групе. Верује да је вишејезичност корисна, али да постоје језици који су „вреднији“ од српског; мисли да би дете требало да учи два језика максимум и ако њен будући партнер буде говорио неки други језик који је доминантнији, изабрали би енглески. ЗП мисли да су и три језика „кул”, један би сигурно морао да буде енглески.

Породични интервју, родитељи и двоје деце.

Родитељи су се упознали преко посла у Прагу, после неког
времена дошли у Београд где су живели 9 година (ту се млађи
син родио).
БП* Сама учила енглески још пре факултета, први језици које је
учила били су руски и немачки, њих је учила у школи, а
енглески сама јер је то тад било популарно; дипломирала

чешки, велика љубав су јој словенски језици, људима је било
необично зашто студира чешки.
АП* Учио немачки на универзитету, чешки због посла у Прагу,
српски прво из емотивних разлога (да разуме жену када се
наљути), потом и из професионалних разлога у комуникацији са
званичницима током рада у Београду, српски учио у Прагу у
комуникацији са екс-ЈУ дијаспором (српско-хрватски или НАШ
језик “We don’t talk about which one, it’s not important”), [језик
као средство социјализације]. Њени родитељи нису говорили
енглески, ако је желео да комуницира са њима, морао је то на
српском; српски му је био потребан и због неких пословних
веза још док су били у Чешкој, а кад су се преселили и због
посла. Да би био добар социолог, морао је да разуме с ким
разговара “I need to meet them where they are”; емотивна веза
са српским језиком – зову га „српски зет“ (на српском) – што
значи да га цене јер се труди да говори српски: “I’m
acknowledged and praised … and that psychologically creates
positive reinforcement that shapes identity”. С друге стране и он
се осећа добро јер може да комуницира са српском
породицом, сматра се чланом српске дијаспоре (diaspora by
affiliation). Живео је ван САД више од 20 година, данас га често
питају како је тако добро научио енглески и одакле је родом јер
има потпуно неутралан акценат, назива то „drifting identity“,
“I’m somewhere in between identity wise”. Када је у питању
употреба српског, каже да се неке ствари лакше кажу на
српском, враћа се на моменте да му је важно да разуме жену
кад је љута “which is when she almost [sound indicating instantly]
switched to Serbian”. Улаз у језик је био по емотивној основи
иако му је и даље потребан српски и у професионалним
контактима. Није прошао кроз формално учење језика када је у
питању српски.
БП* Однос према енглеском се мења кроз време. Било је
тренутака када пожели да страни акценат потенцира (као
Софија Вергара), не воли када је питају одакле је (на основу
акцента) и настављају с коментарисањем земље порекла;
раније је имала осећај да не може да се изрази довољно добро
на енглеском, али сад више нема тај осећај; иако увиђа да јој је
данас много лакше да у професионалној сфери говори и пише
на енглеском; израда докторске дисертације на српском јој је
посебан изазов и враћа је матерњем језику.
Међусобно не говоре искључиво енглески, „не знам да л’ је
икад био искључиво енглески, можда само у почетку”.
Медијски садржаји су сви на енглеском у случају АП; за БП на
енглеском, српском, чешком, она и дан-данас свакодневно чита
чешке вести, романе (добро се осећа кад то ради, осећај је као

кад препозна неког свог), имејлови и дописивање на
енглеском (међусобно), веома ретко на српском.
Недостаје садржаја на српском у Америци, наводи пример
Чешке која доста „брани” и улаже у свој језик, а сматра да са
Србијом то није тако.
Не гледају спорт и не навијају, али препознају значај спорта за
представљање нације (спомиње се чланак Вашингтон поста).
Спомиње „Балканику”, streaming сервис за цео Балкан.
Син не прати спорт, али кад Србија побеђује “I’ll feel a little bit of
something here”.
Кад би играле Америка и Србија, осећао би конфликт, али
сматра да би на крају ипак стао на страну Србије, „досадно је
кад Америка победи, ово је узбудљивије”.
Мајка каже да је синовљев српски био другачији од њеног
српског, увек је то осећала, док је ћерка имала бољи осећај за
реченицу. Он је имао петице у школи и учитељица га је волела,
али БП је имала осећај да он преводи у глави са енглеског на
српски.
ЗП* Када наиђе на непознату речи, лакше му је да је разуме
ако је неко изговори, него ако је прочита (посебно на
ћирилици).
БП* Од самог почетка (рођења старије ћерке) јасно дефинисан
договор – користе се мамин и татин језик (сугестија супруге
Боре Тодоровића у Прагу, Американка која им је препоручила
да сваки родитељ говори свој језик са децом). Док су били у
Србији претежно су говорили српски, имали су и бебиситерку
која је такође с децом говорила српски, школа је била на
српском, „али опет све то, [син] је остао отпоран на све то!”
Деца (посебно кћерка) држала су се строго те поделе као мала.
Када би се кћерка обратила мами на српском и тата одговорио
на српском или покушао да испуни њене инструкције, рекла би
му “no daddy, I’m talking to mom now…”, онда би се пребацила
назад на српски. “TP was playing by the rules, rules that I was
breaking”.
ТП је развила „свој“ језик као беба (9-12 месеци); отац тумачи
да је она стварала своје речи јер је мислила да свако у кући
треба да има свој језик, што је веома логично ако се узме у
обзир њена перспектива, користила је граматику српског језика,
али с њеним сопственим речима, родитељи су у почетку
подржавали креативност учећи речи њеног језика, али су
схватили да треба да јој нуде пример.
ЗП* Док су живели у Београду, био је одличан ученик, али је
имао проблема са српском граматиком; са мамом је говорио
српски, са татом енглески, ван куће српски, знао је и ћирилицу
и латиницу. Данас препознаје ћирилицу, али му је теже да чита,

не користи је у писању. Када се преселио у САД (са 9 година),
постојао је енглески и ”any other language“, тј. српски – када би
му се неко дете обратило на, рецимо, шпанском, он би
одговарао на српском. У школи у САД проблеми са
разумевањем академског дискурса “I was angry when the
instructions included round numbers cause I didn’t know how to
make my numbers circular” и спелингом, као и културни шок
(загрљаји неприхватљиви), “soccer as well, I was more physical
than the other kids”.
АП* Син је био талентован за математику; из позиције
талентованог детета је дошао у позицију да на тесту преда
празан папир зато што не разуме инструкције. То је био шок и
за идентитет: “it’s a language issue, but it’s also more than that”.
ТП* Такође проблеми са разумевањем упутстава у учионици.
(Где је ваш дом?)
*Вашингтон, ако их баш додатно питају, кажу да су пореклом из
Србије; ТП је добила захтев од својих професора да се
представи као пореклом из Србије како би помогла бруцошу из
Србије током “orientation wеек-а” на коме је волонтирала, кад
каже да је из Србије обично добије одговор “oh my god, your
English is amazing”.
ЗП* Осећај идентитета се мењао; током нижих разреда
гимназије је говорио да је из Србије, сада више не. У
виртуалном простору не користи српски, али воли игре речи.
Mindcraft handle му је Златиборац; на курсу из писања кратких
прича воли да користи српске речи, нпр. Доктор Свемир …
када гледа спорт воли да Србија победи (Америка већ има
толико медаља) “I feel a little bit of something in my heart“
ТП* Није се осећала пријатно у Београду, осећала је да мора да
се прилагођава локалним захтевима вршњачке групе; у САД се
много слободније осећа. Не воли да гледа спорт, сем европског
фудбала где навија за Хрватску.
Све четворо би били заинтересовани за платформу за
наручивање и читање е-књига из Србије, како на српском тако и
у преводу на енглески.
ЗП* Када би имао децу, верује да би желео да их бака научи
српском. Свиђа му се што има додатни сет вокабулара и када
нечему треба да да име или назив, има већи избор и у том
смислу може да буде креативан.

ТП* Нема нарочиту наклоност према српском, верује да је
вишејезичност корисна, али да постоје језици који су
„вреднији“ од српског; мисли да би дете требало да учи
максимално два језика и ако њен будући партнер буде говорио
неки други језик који је доминантији, изабрали би енглески и
тај језик.
ЗП* Мисли да су и три језика „кул”, један би сигурно морао да
буде енглески.
Породична другарица која је ангажована при цркви, где заједно
организују школу језика, сад је позвала и ЗП и он је показао
интересовање па ће бити укључен у то, док ТП нема потребе за
тим јер прича боље од ЗП.
Мама хвали српски код ТП, али ТП каже да често и у Србији има
осећај да неће знати како се нешто каже на српском и да ће
морати да каже на енглеском, па ће онда продавачице цео
разговор пребацити на енглески: “А, ово је Американка”
БП* Истиче да је случај ЗП скроз другачији и да он више не
може да састави ни реченицу.
ЗП* Ако му се обрате на српском, одговориће на енглеском, али
разуме.
ТП* Имала je интересовање и за шпански у школи, добро јој је
ишао, сматра да је један од разлога за то управо српски и
вишејезичност из куће; прекинула је на факултету, сада разуме,
може да пише, да чита, али не може да одговори на шпанском;
каже да је вишејезичност корисна и потребна,
ЗП* Енглески је језик интернета и универзалан је.
БП* Језике не треба учити, њих треба знати.