Наслов:

BDODJV_NillesIL_7.9.2023

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

1

Испитаник:

ДК

Годиште:

1955

Пол:

женски

Земља рођења:

САД

Место рођења:

Чикаго

Земља боравка:

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

Језици комуникације:

српски
енглески

Отац родом из Никшића, дошао у Америку после Другог светског рата, бродом. Родитељи се упознали и венчали раних педесетих година. Отац је  био образован, математичар, говорио шест језика (по доласку у САД научио и енглески, радећи у челичани). У породици је забрањивао употребу енглеског језика. ДК пошла у вртић без знања енглеског језика, али је брзо научила. Завршила је факултет из области финансијског менаџмента.

Два брака, са Црногорцем из племена Васојевића, добила две кћерке, потом са мушкарцем словенског порекла с којим је добила сина. Деца су факултетски образована. Чували су све аспекте традиције, славу, народне игре, музику, кухињу.

Деца разумеју српски захваљујући баби. Срби више не помажу једни другима као пре. Не би одобрила да се деца одрекну припадности и вере – сви су крштени у православној цркви и венчали су се у њој.  Српски је за њу у САД био често и тајни језик док је одрастала.

Разговор се води у кафеу.
Зарад лакшег изговора у америчкој средини крштено име ***** измењено је, исто као и име сестре **** (У породици су је звали и ”сине мој.”)
(Да ли бисте нам испричали нешто о својим коренима?)
ДК* Њен отац је родом из Никшића, припадник четничке војске, дошао је у Америку после Другог светског рата, бродом. На улазу у земљу добио је 5 долара и једну кашику, уз коментар „Сад се снађи сам“. Помогле су му тетке које су већ биле у САД. Оне су му такође помогле да нађе жену када је хтео да ствара породицу.
Мајка је дошла са својом породицом.
Родитељи су се упознали раних педесетих година, венчали се 1953. Ћерке су се родиле 1955. и 1958, а имали су и двојицу близанаца који нису преживели. Сестра извршила самоубиство у 21. години.
Отац је био изузетно паметан и добро образован, математичар, говорио 6 језика (по доласку у САД научио и енглески, радећи у челичани); имао је тежак живот, скопчан с много губитака, под тим теретом је преурањено и преминуо од срчане слабости.
У породици је забрањивао употребу енглеског језика. ДК пошла у вртић без знања енглеског језика, али је брзо надокнадила и потом увек имала одличне оцене. Инсистирало се на образовању, завршила је факултет из области финансијског менаџмента. Садашње генерације иду свугде на студије, претходне су углавном студирале у близини.
Маћеха је са Цетиња, дошла је у САД посредством споменутих тетака да би се удала за удовца с две мале девојчице (ДК је имала 6 година кад је мајка умрла, 9 кад се отац поново оженио); маћеха је била дивна жена, кројачица и адвокатска секретарица. Маћеха је научила енглески језик спонтано.
ДК се удала за Црногорца из племена Васојевића, одмах после студија, добила две кћерке; пошто ју је муж оставио, други пут се удала за човека који је напола украјинског а напола пољског порекла. С њим добила сина. Сва деца су факултетски образована; најстарија С, млађа Ј, удата за Ирца, обе имају по четворо деце; син завршио три факултета, ради за Стејт департмент, био ожењен такође Српкињом, брак се брзо распао.
Сва деца су крштена и венчала се у православној цркви. Млађа ћерка живи на Флориди, најближа црква је веома далеко, бојазан да она и њена деца неће сачувати свој језик и српство (нарочито пошто више не буде мајке).
ДК је веома везана за цркву св. Симеона, у чијем је оснивању делимично учествовао и њен отац. Увек је одлазила у српску школу при цркви (средом после регуларне школе).
Примећује као проблем то што данашње свештенство не зна енглески, паства већином више не зна српски па не може да прати службу нити друге активности које организују свештеници који не користе енглески.
Чували су све аспекте традиције, славу, народне игре, музику, гастрономију.
Деца разумеју српски, с бабом су говорила само српски, баба је увек била на њиховој страни. Маћеху је пазила у старости, као и друге онемоћале, старије чланове породице.
Већина српских жена из њене генерације школовала се за учитељице и књиговође; Њен отац је захтевао да се школује за неко плаћеније занимање.
Више нема испомагања међу Србима какво је пре било уобичајено, нема помоћи при запошљавању.
Данашња омладина је другачије васпитана, мање вољна да ради, немају поштовања према другима.
Пошто је мајка чуварка традиције, проблематично је ако и муж није српског порекла.
Деца су увек била свесна да мајка не би одобрила њихово одрицање од припадности и нарочито вере – сви су крштени у православној цркви и венчали су се у њој. Била је строга у том погледу, деца су знала њен став. „Полудела“ је кад је ћерка споменула да би можда дете крстила у католичкој цркви, те је ћерка брзо одустала од тога. Размишља шта ће бити касније „Кад баба умре једног дана…“, то ће довести до губљења свих сећања на порекло и традицију.
Славе су се славиле за велики број гостију (Ђурђевдан, потом удајом Аранђеловдан).
Планира посету Никшићу, као поклон за 70. рођендан. Успоставила контакт са снахом, професорком енглеског чија је сестра игуманија једног манастира у САД (тамо има још браће од стричева и чланова њихове породице).
Раскол у српској цркви (расколници и федералци) утицао је на читаву заједницу.
Прича о Албанцу који је радио као зидар, био је веома дирнут њеним именом – исто тако се звала и жена на Флориди која му је помогла да „стане на ноге“ кад је седамдесетих година дошао у САД (тек је много касније сазнао да је та жена била рођака Драже Михаиловића).
Српски је за њу у САД био често и „secret code language“ док је одрастала. „Срце да ми пукне. Ја сам Српкиња“.