Наслов:

AJODBDJF_MtProspectIL_1.9.2023

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

2

Испитаник:

ЈП

АС

Годиште:

1963.

1961.

Пол:

женски

мушки

Земља рођења:

Србија

Србија

Место рођења:

Врањеши

Уб

Земља боравка:

САД

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

у браку

Језици комуникације:

српски
енглески

српски
енглески

Дошли у Америку због пословних могућности иако испрва нису имали јасну намеру да остану; почео је рат у бившој Југославији, родила се ћерка, па се нису вратили. По доласку у Америку, енглески је био прилично слаб; похађали су курсеве енглеског као Ј2 које држава бесплатно организује, а после неког времена осетили да су достигли плато. Сматрају да постоје велике заједнице у дијаспори које не морају знати енглески, што није случај са српском. Деца говоре српски; син се труди да говори „чист језик”, често путује у Србију, чита на српском, зна ћирилицу. Ћерка више меша језике, али има мањи нагласак. Родитељи су увек инсистирали на знању енглеског због квалитетног образовања. С децом су говорили српски, она нису пружала отпор. Похађала су српску школу у Грачаници, осим часова језика имали су и фолклор. Син је бежао са часова, а ћерка је волела, имала је другарице. Деца међусобно говоре на енглеском; с родбином и пријатељима се дописују на енглеском и српском. Са унуцима би волели да користе српски, велика је обавеза на бабама и дедама да пренесу језик (baba’s language). И даље су странци у Америци. Највише се друже са Србима и људима са тог поднебља. Навијају за Србију. Читају на српском; било би лепо да постоји књижевни клуб; књижара Бубамара у Чикагу је затворена.

Разговор се води у породичној кући.

 

(Енглески сте учили пре доласка у Америку и овде, колико га добро знате?)

 

АС* После неког времена постигне се плато (најчешће после 4-5 година и даље нема напретка)

ЈС* Нарочито када се стекне породица, тада више нема времена за учење.

АС* Има великих емигрантских заједница које никада не морају да науче енглески, али то није случај са Србима (хиспанске заједнице, Пољаци…; имају своје ТВ и радио станице, шпански је и формално свуда присутан у јавном простору као Ј2…)

АС и ЈП* По доласку у САД учили су енглески на курсевима који су бесплатни и доступни свима од првог дана, без везе са српском заједницом (државни програми оснаживања миграната на енглеском) али је српски матерњи и језик у коме се најбоље осећају.

Деца говоре, читају и пишу; син се труди да говори „чист српски“, често путује у Србију и чита (труди се да вежба ћирилицу); ћерка више меша језика, али српски говори без „страног акцента“.

АС: „Школа је важна, образовање и настава на енглеском.”

ЈП: ”Увек смо инсистирали да деца морају да знају добро енглески због образовања, али смо увек говорили да морају да говоре и српски због баба и деда. Имигрантски језици овде немају употребну вредност (чак ни шпански).”

 

(Да ли сте инсистирали да деца са вама говоре српски?)

 

ЈП: „Деца никада нису пружала отпор, а што се корекција тиче, зависило је од тренутка, ситуације, умора…”

 

(Како су деца учила српски осим са вама?)

 

АС* Ћерка је научила у Србији да чита и пише ћирилицу јер ју је било срамота од вршњака (наводи пример ситуације у којој је покушала у Београду да купи сладолед, али су сви називи били ћирилични, она је већ имала десетак година и било ју је стид да не помисле да је тако велика девојчица неписмена!)

ЈП* Ишли су у спрску школу у Грачаници, али им је било досадно, син је бацао домаће задатке чим изађе одатле; ћерка је волела фолклор и да ћаска са другарицама.

ЈП* Деца увек међу собом говоре на енглеском.

 

(Како бисте желели да говорите са унуцима?)

 

АС и ЈП једногласно:  ”На српском; бабе и деде су најодговорније за одржавање језика и морају да се труде више од родитеља”.

 

(Да ли сте се договарали како да разговарате са децом?)

 

АС и ЈП: „Дошло је спонтано.”

ЈП* Тужно је кад деца не говоре наш језик, „мој баба је Босанац“.

 

(Када бисте сада имали малу децу, да ли бисте их уписали у српску школу?)

 

АС: „Само до 5. разреда, наше школе немају инфраструктурне и образовне капацитете за више образовање.“

 

(Да ли сте имали потребу да одржавате контакт са Србијом у смислу очувања „чистог“, стандардног језика?)

 

АС и ЈП: „Слали су нам књиге из Србије.”

ЈП* Деца препознају и дијалекте (говоре родитеља из детињства) јер су им се деца у Србији смејала, па су се радили самокорекцију.”

 

(Да ли деца српски сматрају „својим“ језиком?)

 

АС: „Школа прави велику разлику.”

 

(Како се представљате у новим ситуацијама, нпр. на послу и сл?)

 

АС и ЈП: „Не размишљамо о томе; овде то није битно; само нас увек питају одакле смо јер препознају страни акценат.”

 

(И даље се осећате као странци?)

 

ЈП и АС: „Увек смо странци.”

 

(За кога навијате када играју Србија и Америка?)

 

АС и ЈП:  „Сви увек за Србију”.

 

(Да ли деца читају и слушају српски језик?)

 

АС* Син воли да чита на српском (углавном ћирилицу); углавном спортске извештаје, али спорије…

ЈП * Сада и у Србији сви говоре енглески, тако да деца браћи и сестрама у Србији пишу они на енглеском, а из Србије одговарају на српском, тако убрзавају комуникацију.”

 

(Како бисте назвали српски у дијаспори?)

 

ЈП* Завичајни, baba’s language.

 

(Да ли се углавном дружите са Србима или имате мешовите контакте?)

 

АС и ЈП* Доминирају Срби.

ЈП*  Американци су другачији народ.

АС* Не само са Србима него и са свим странцима из истог поднебља, са Балкана.

 

(Информације о култури, књижевности из Србије…)

 

ЈП: „Волим да читам на српском, још увек читам „класике“, не познајем довољно новије српске писце.”

 

(Да ли бисте волели да добијате информације или да имате српску књижару?)

 

АС* Била је српска књижара „Бубамара“, али је пропала.

ЈП* Волела би да може да наручује књиге из Србије, да има електронска издања и читалачки клуб за српску књижевност, да читаоци оцењују књиге.

ЈП: „Деца веома мало знају о историји, култури, било би сјајно да се подигне неки портал за омладину у дијаспори.