Наслов:

JFBD_MtProspectIL_10.9.2023

Језик интервјуа:

српски

Држава:

САД

Број саговорника:

2

Испитаник:

ЈС

ЕР

Годиште:

1991.

1991.

Пол:

женски

мушки

Земља рођења:

САД

Мексико

Место рођења:

Чикаго

Tuxtefel, Oaxaca

Земља боравка:

САД

САД

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у вези

у вези

Језици комуникације:

шпански
српски
енглески

шпански
енглески

Саговорница је рођена у Чикагу, од родитеља српског порекла (АС и ЈП). Проговорила на српском, али осећа да је енглески њен први језик. С родитељима је увек говорила на српском, с вршњацима на енглеском, као и с братом. Комуникација на српском у породици никад није била изричито наметнута, била је знак поштовања према родитељима, као и према осталим одраслим особама српског порекла. Док говори, умеће енглески речи а да тога није свесна. Отац никад није у потпуности савладао српски. Мајка је боља у том погледу, па је ЈС више волела да мајка иде на родитељске састанке. Њен партнер ЕР је мексичког порекла (стигао у САД када је имао две године); обоје мисле да би било важно да својој будућој деци пренесу и језик и културу свог народа и сматрају да енглески не би ни на који начин био угрожен. Ипак је теже очувати српски него шпански, јер није довољно присутан у америчкој средини; то подразумева свестан напор, а у томе веома важну улогу имају баба и деда. Осећа се као Српкиња, то потврђује и њено име; навија искључиво за Србију. Славе празнике као што се слави у Србији – Божић, Ускрс, славу. Слава је њен омиљени дан у години; смета јој што је у тесној вези са црквом; али прихвата да једно без другог не иде. Кад је била мала, ишла је у недељну школу; имали су часове српског, веронауке и фолклора; испрва је волела, после није желела да настави.

Интервју је вођен у родитељском дому ЈС.

 

(Који је ваш матерњи језик?)

 

ЈС* Зависи како се класификује. Прве речи је почела да говори на српском, али „у овом тренутку мог живота, мислим на енглеском“; откако памти енглески јој је примарни језик. Одрастајући, говорила је српски с родитељима и свим другим одраслим Србима у околини, али с њиховом децом, „са свима који су ближи мојим годинама разговара се на енглеском; није важно што сви знамо српски, аутоматски сви прелазимо на енглески“. Код куће, на породичним окупљањима, сви би говорили српски, али ако би водила разговор са братом, прелазили би на енглески. Избор у великој мери зависи од тога с ким разговара, нпр. ако би замолила брата да јој дода кромпир, то би било на енглеском, али је са оцем увек на српском.

Док је одрастала, фасцинирало ју је то што више људи није говорило више језика, „нисам разумела шта ти људи раде лети (…) тај поврата у родну земљу, такве ствари су увек биле занимљиве, како то да ја имам ову посебну вештину“;  осећала се добро због тога.

У њеној породици није постојала строга одлука о коришћењу језика, већ је употреба српског била више у знак поштовања, „са одраслима чији је матерњи језик српски разговараш на српском“, али се сећа родитеља једне пријатељице који је био веома строг и инсистирао на коришћењу српског (они би то и чинили, али само кратко, „док не затвори врата“). Српски и дан-данас користи као знак поштовања; мама је углавном не исправља, осим ако не пита за неку реч, сад и не примећује кад убацује енглеске речи у свој говор. Прича о пријатељици која се преселила у САД када је имала шест година и која је заборавила много од свог матерњег језика; ЈС примећује када она убацује енглеске речи и то јој смета, па је исправља.

У професионалној области, енглески је несумњиво њихов доминантан језик (и за ЈС и за ЕР).

ЈС коментарише очеве ограничене компетенције у енглеском језику. Мајчин енглески је бољи, она је више изложена енглеском говорном окружењу, па је ЈС увек више волела да њена мама иде на састанке физичког васпитања; говорила би тати: „Не верујем ти да ћеш добро обавити посао“. Она у шали прича о очевиним грешкама на енглеском; он не би покушавао да се исправи чак ни када је то било прилично лако (као што је говорна пошта), једноставно га није било брига.

ЈС има позитиван осећај када схвати да су људи око ње истог порекла и користе исти језик; радо би ћаскала са њима.

Сматрају да је важно одржати своје језике. Када би имали децу, „почели би да их уче од малих ногу“.

ЕР: „Идеално би било, ако бисмо имали децу, волео бих да знају енглески, шпански и српски (…) јер… то је себично с моје стране, али желим да упознају своју мексичку културу, али такође није себично с моје стране јер желим да упознају и своју српску културу; не желим да фаворизујем једно у односу на друго, желим да им и једно и друго буде подједнако добро и мислим да обе културе имају своје јединствене карактеристике.“

 

(Да ли бисте се плашили да би њихов енглески патио?)

 

Обоје одговарају: „Не, нема шансе.“

 

(„Нема шансе; зато што иду у школу овде, нема шансе.“)

 

ЕР: „Енглески ће доћи, друга два неће“.

 

JС* осећа исто, с мало другачијим ставовима кад се упоређују српски и шпански језик, и то утолико што је шпански толико распрострањен у САД; заузврат „заиста морате да радите на српском, заиста морате да укључите баке и деде и да заиста имате културу у близини“. Бабе и деде имају помоћну улогу у одржавању језика, „моји баба и деда су то урадили за мене, а да тога нисам ни била свесна; нешто што сам сматрала баш важним за своје савладавање српског језика јесте да проводим време тамо; не само урањање у културу овде, већ одлазак тамо“. Она говори о свом брату чији је српски надмашио њен јер он проводи много више времена у Србији. ЈС себе никада није сматрала Американком, „била сам изненађена што је то уопште била опција“; она је Српкиња у својој глави и у главама својих пријатеља; мисли да то има дпста везе с тим колико добро говори српски јер „то је нешто што јако добро знам и могу се поистоветити са тим“ Почела је да цени то, и то у одраслим годинама „јер сам просто белкиња“; њено име, изразито српско, представља спољашњи идентификатор њене личности, нешто што се људима допада: ‘Ох, то је заиста јединствено име, одакле је?‘ Слично се дешавало и кад би неко од људи српског порекла чуо њено име, уз реакцију ‘Ох, боже, и ја сам Србин/Српкиња‘. То би био моменат распознавања јер она иначе нема акценат“ [говори нативни енглески, уз изглед просечне Американке].

Навија искључиво за Србију, „никада нисам навијала за САД.“

 

(Како су изгледале породичне прославе?)

 

ЈС: „Ја мислим исто као што ви тамо славите, за Божић се иде у цркву, за Бадње вече; за рођендан, све зависи; ако смо славили са породицом, дођу тетка и теча и тако даље; онда се пева, не пева се Happy birthday, него се пева Данас нам је диван дан, к’о и тамо; слава исто као и тамо, иде се у цркву, једе се жито, пије се вино, пости се…“ Важне дане славе заједно, са својом породицом. Кад је живела далеко од породице, сама би славила Божић, али би увек долазила кући на славу.

 

 

(Koja je uloga crkve?)

 

ЈС: „Не могу да верујем да о овоме нисмо уопште разговарали, зато што овде, ја сам играла фолклор, до краја средње школе, 15 година; уз фолклор је било обавезно да се иде у Sunday school, на веронауку, и морала сам сваке недеље, да бих могла да играм, да наступам, то је био услов; (…) Једно време ми је било лепо на тој веронауци, сећам се да смо учили о свадбама и имали смо, то нам је био задатак да учимо шта значи сваки део свадбе, традиције, то је било јако лепо, а на крају смо имали wedding simulation у цркви; то је било лепо; али ван тога, није ми се много свидела та веронаука и нисам хтела да идем“.

Њих двоје не практикују активно хришћанску веру; ЈС признаје да није „чврсти верник“ али схвата да је српска култура некако јединствено испреплетена с религијом, толико да је готово „морате имати присутну“. Слава је практично омиљени дан у години, њен омиљени празник; штета је што се мора ићи у цркву и веровати у то, али је то и даље тако важан део породичне културе, нешто што увек радите; радује се свим славама које долазе у јесен и зиму; штета је што је то верски празник и што морате да одрадите црквени део да бисте били и Срби.“

 

(Шта би то значило за вашу децу?)

 

ЈС: „Морају да иду, то је једини начин да се приближе култури“.