Наслов:

JFBD_MadridES_4.10.2024

Језик интервјуа:

српски

Држава:

Шпанија

Број саговорника:

3

Испитаник:

ЉМ

НБМ

ДАБМ

Годиште:

1962.

1996.

1995.

Пол:

женски

женски

мушки

Земља рођења:

Југославија

Шпанија

Шпанија

Место рођења:

Београд

Мадрид

Мадрид

Земља боравка:

Шпанија

Шпанија

Шпанија

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

разведена

неудата

неожењен

Језици комуникације:

шпански
српски
енглески

шпански
српски
енглески
француски
португалски

шпански
српски
енглески
руски

Долазак у Шпанију, завршавање доктората, удаја, рођење деце, развод. Родитељи нису имали договор око употребе језика; иако супруг није знао српски, није му сметала двојезична комуникација. Тешкоће у језичком развоју старијег сина након рођења ћерке; изазов у двојезичном усвајању језика. Деца међусобно користе шпански, осим када су у Србији; српски користе и као тајни језик. Деца одржавају контакт са српским кроз различите теме. Српска заједница у Мадриду се мења; доста зависи од амбасадора. Сматрају да је сада јача у Барселони. ЉМ је била једна од оснивачица удружења Срба. Православна служба се држи у англиканској цркви где се славе сви празници, православни и католички. ЉМ каже да је српски повезан с њеним националним осећањем; сликала је иконе, осећала потребу да артикулише своја религиозна осећања и да то пренесе деци. Деца користе ћирилицу; син је ћирилицу научио преко руског. Имају пријатеље с којима комуницирају на српском, и преко друштвених мрежа. Повремено иду у посете Србији. Српски је породичан језик за сина. Ћерка сматра да има два матерња језика, само је српски слабији, јер није окружена језиком. У породици најчешће користе шпански, српски обично у краћим реченицама, понекад недостају речи. Мајка псује на српском, зна да је нико не разуме. Слушају различиту српску музику – литургијску, старије извођаче, неке новије. Дају предлоге којима би се могло унапредити учење српског језика у дијаспори: онлајн апликација за причаоницу, српска кућа с библиотеком и културним центром.

Разговор се води у породичном дому; мајка и двоје деце.

 

ЉМ је дошла је у Шпанију када је у Југославији почео рат, 1992. Радила је докторат, удала се за Шпанца од ког се развела око 2002. године. Нису унапред имали договор на ком језику ће разговарати са децом. Муж није имао проблема са двојезичношћу, није знао српски. Када није био присутан, са сином је разговарала на српском. Када се ћерка родила, син је регресирао на говор бебе, тако да је неколико година имао логопеда; према њима, с пет година још није имао матерњи језик. Девојчица није имала тај проблем. Сада деца међусобно говоре на шпанском, српски само када су у Србији, што је све ређе. Раније су били у Србији од јуна до септембра сваке године (на распусту). Користе српски и као тајни језик (и шпански када су у Србији). Када би отац био присутан, говорили су на шпанском, а логопед је забранио мајци да говори на српском са сином, али су рекли да њена мама (бака) сме. Нису имали негативне емоције ако би мама разговарала с њима на српском у парку.

 

(Какве су емоције када говоре на српском?)

 

ДАБМ* Добре, интересовање за руски језик је дошло од српског. Добро је говорити више језика. Његове теме су историја, политика, религија, пошто Шпанци не воле претерано да причају о томе.

НБМ* На српском, осећа се фамилијарно (присно), нема посебне теме.

 

У спорту обично навијају на српском.

Сматрају да у Мадриду више не постоји српска заједница, раније је било; ДАБМ сматра да то зависи од амбасадора. Већа је заједница у Барселони. У време амбасадора Д. све скупа је било 5-6 хиљада Срба, највише 10 000. Када су они били мали нису постојале школе српског језика у Мадриду.

Мајка је била једна од оснивачица Друштва.

Ј. је допринела да се сви они друже, више него што је нормално. Из перспективе мајке, нормално је да се Шпанци „не друже”, осим у личним пријатељствима. Ј. и Д. су много урадили по том питању.

Православна служба је у англиканској цркви, славе све празнике и православне и католичке, „има пијукања и свега” [српски божићни обичај], позивају шпански део фамилије на празнике, осим на Бадње вече. Kумови Шпанци славе католички Божић код њих, славе и Ускрс и Српску нову годину заједно.

 

ЉМ* Српски је повезан с њеним националним осећањем и са православљем. Сликала је иконе, осећала је велику потребу да артикулише религиозна осећања и да то пренесе деци, „нема везе са очувањем, то је једноставно духовни осећај”. Њено венчање је било прво цивилно венчање у Мадриду. Деца су крштена у Београду.

И деца би желела да језик пренесу на своју децу, иако сматрају да то не би било лако.

 

На питање о функционалности српског, мајка је испричала анегдоту о упознавању једног пољског учењака. За упознавање с њим се спремала да разговара на енглеском, на крају је он проговорио на чистом српском с њом, такође каже да је сину познавање азбуке помогло у Русији, син каже да је ћирилицу заправо научио преко руског.

Ћерка чита ћирилицу, али не зна да пише. Син би могао. Породично прате и српске вести, мајка чита целокупну српску штампу. Син чита историју на српском, а ћерка лаганију литературу. Године 2018. су ишли на Крф да прославе стогодишњицу завршетка Првог светског рата. Имају неколико другара с којима разговарају на српском, остали су у контакту на друштвеним мрежама. Пре су се више дружили, сада када иду једном годишње, то је теже јер они буду у Србији, а другари на годишњем одмору.

Син је годинама мењао текст на Википедији на тему Николе Тесле.

Матерњи им је шпански. Син сматра да је српски породичан језик, ћерка сматра да има два матерња језика, само што српски не може да говори перфектно пошто не живи ту.

Ћерка матерњи језик дефинише као осећај природног: „Ако ја слушам енглески, није ми природни, али српски да” (иако га не говори перфектно). Тешко је одржавати га кад говориш о истим темама.

Мајка каже да се бавила темом рударства, на пример, и да о томе има речник на енглеском и шпанском, али не и на српском, „то се и мени чак дешава”.

Углавном на шпанском сада разговарају, понекад чешће када се врате из Београда. Када гледају ТВ на српском онда разговарају на српском, али су то обично једноставне фразе.

Мајка псује на српском, деца уопште не псују, кад су били мали, она се трудила да не користи „агресивне речи”. „Међутим, схватила сам да најприроднији начин да неко искаже своју фрустрацију јесте да опсује на српском језику.” Каже да никада није псовала, али откад је у Шпанији „псује као кочијаш”, првенствено јер је нико не разуме.

Када су у питању догађаји које организује Амбасада, ћерка спомиње оне који су за њу као дете од 10 година били тешки и досадни, сматрају да би филмови били интересантнији.

С мамом слушају литургијску музику у време празника, гледају пренос из Саборне цркве, од модерне музике такође слушају старије извођаче, од новијих им се свиђа Београдски синдикат због тема којима се баве.

На питање да ли би волели да живе у Србији ако би им се указала прилика, ћерка каже да би, само да је већ гледала огласе за посао и да је тешко. Син такође сматра да би било занимљиво ако би шпанска фирма имала пројекте у Србији.

На тему треће генерације сматрају да је тешко одржати језик и у другој генерацији. Дају неколика предлога: направити апликацију за узајамно бесплатно учење језика – учити шпански и српски; основати Српску кућу за професоре са библиотеком и културним центром.