Наслов:

BDJV_VelmAT_1.7.2024

Језик интервјуа:

српски

Држава:

Аустрија

Број саговорника:

1

Испитаник:

ИГ

Годиште:

1978.

Пол:

женски

Земља рођења:

Србија

Место рођења:

Београд

Земља боравка:

Аустрија

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

Језици комуникације:

српски
немачки

Процес миграције, у раном детињству, део школовања у Србији, па од петог разреда поново у Аустрији. Пресељења су утицала на развој немачког језика, каскала је с граматиком; иако је одлично говорила, писање јој је ишло теже. Наставници су различито прихватали њену двојезичност, од неких је у основној школи чак доживљавала нетрпељивост, али су се деца добро држала. Било је много боље у средњој школи. Запослила се после средње школе, повремено користи српски са странкама. У породици се користе српски и немачки. Имају троје деце, њихово знање српског језика се доста разликује. Српски уче кроз музику. Не знају ћирилицу. Сматра да деца нису довољно изложена српском, родитељи пуно раде, немају прилике да довољно разговарају. Понуда за учење српског нема пуно, а школе које постоје нису флексибилне. Повремено посећују Србију, двапут годишње иду у Бања Луку; деца имају тамо пријатеље. Гледају наше канале и утакмице на српском. Док су баба и деда били живи, са децом су говорили само на српском на захтев родитеља. Савет педагога да се у кући говори српски; мајка жели да очува веру и традицију. Српски је по њој матерњи језик.

Разговор се води у дворишту породичне куће.

 

Саговорница је рођена у Београду, у Аустрију стигла са 11 месеци, родитељи су већ радили у Аустрији. Супруг је српског порекла, прва генерација, дошао је у Аустрију са 14 година 1991.

 

(Нисмо знали да Вам одредимо генерацију говорника, Ваша прича о Аустрији је мало необичнија, Ви сте рођени у Београду…)

ИГ: „Рођена сам у Београду, дошла сам са мамом и татом за Аустрију. У Аустрију сам дошла са 11 месеци, па враћена у Србију на почетку школовања на 4 године, тако да сам се у Аустрију, Беч, вратила у 5. разреду.”

(Значи родитељима је било баш стало да научите матерњи језик?)

ИГ: „Да.”

(Како сте знали језик када сте отишли у Србију, с обзиром на то да сте ишли у Аустрију у вртић?)

ИГ: „Ја сам са родитељима причала немачки, а они са мном само српски. Наравно после сам научила.”

(После сте се у петом разреду вратили у Аустрију, да ли се видео тај прекид у језику?)

ИГ: „Наравно, у граматици, у писању, пуно година сам имала проблема, а на то сам добила и енглески, а они су већ две године учили енглески, а ја руски.”

(Јесу ли Вас вратили у неки разред?)

ИГ: „Нису, ја сам знала да причам перфектно, а због писања сам ишла на допунску наставу. И са немачким и са енглеским сам имала проблема.”

(У ком смислу проблема?)

ИГ: „Да сам једва пролазила са оценама. Фалила ми је граматика. Енглески сам замрзела, јер наставници нису били адекватни.”

(Како су наставници овде гледали на Вашу двојезичност?)

ИГ: „Зависи од наставника. Моја разредна је веровала да су Срби криви за све, али ми деца смо се држали. Од разредне сам осетила нетрпељивост. У средњој школи је била друга прича, то је била приватна школа при цркви, ту су ишле часне сестре, стварно је било другачије. Разредна је била дивна, наставници стварно добри.”

(Запослили сте се после школе?)

ИГ: „Да, преко везе сам се запослила. Швапске. Остала сам у тој фирми. ”

(Значи у фирми нисте имали проблема? За посао је потребан немачки, је ли тако?)

ИГ: „Јесте. Добро, са годинама дође та граматика. Радим у заводу за запошљавање, па када они шаљу на обуке како брже наћи посао. Причам на српском када је неко наш, увек помогнем.”

(Какав је случај са децом и њиховом вишејезичношћу? Да ли они говоре и енглески?)

ИГ: „Деца знају енглески, уче у школи. Одгајамо их двојезично, српски и немачки. Најстарији син (20 година) најбоље говори српски; он и средњи син нису знали немачки кад су кренули у вртић, најмлађи син је већ имао знање немачког. Српски уче и преко музике, слушају српску музику, не слушају музику на енглеском. Код деце постоји аутоматизам да разговарају на немачком. Не знају ћирилицу. Радно време родитеља је проблем (муж је трговачки путник) значи да са децом имамо 2-3 сата дневно. Мало је времена за учење језика. Понуда за учење језика је мало: има при цркви или у граду, али школа не даје унапред информацију где ће то бити, а обавезује пријављене да похађају па не може да се планира. Осим тога, ако желиш нешто да научиш, то мора бити добровољно. Одласци у Србију нису чести, једном годишње и два пута годишње у Бања Луку. Деца у Србији имају друштво.”

 

(Како користите медије за учење, деца пре свега?)

ИГ: „Има доста наших канала – РТС, Курир, Хепи. Деца не гледају ТВ. Утакмице гледају на српском.”

 

(Јесу ли долазиле баке? Који језик су оне говориле са њима?)

 

ИГ: „До скоро су били живи баба и деда по оцу – морали су да говоре само српски са децом, то је био наш захтев.”

(Да ли сте добили савете учитељица у вези са двојезичношћу деце?)

ИГ: „Савет педагошкиње из вртића био је да деца код куће говоре матерњи језик, други ће научити током школовања. Ја их учим да гледају своју веру: желим да очувају свој језик и културу.”

(Емоционалне реакције, на ком су језику?)

ИГ: „Емоционалне реакције су на оба језика.”

(Да ли читате?)

 

ИГ: „Волим да читам о нашој историји, на телефону.”

(А филмови?)

ИГ: „Волим филмове (Жикина династија, Тесна кожа), слабо гледам аустријске филмове.”

(Како бисте дефинисали наш језик? Да ли бисте рекли да је то матерњи, породични, завичајни или наследни?)

ИГ: „Матерњи. Овде се претежно назива БСХ.”

(Да ли бисте волели да постоји неки онлајн курс где би деца учила о српском језику и култури?)

ИГ: „Да, најстаријег сина интересују моменти из наше историје. Било би сјајно да могу да уче о нашој историји, језику и култури.”