Наслов:

BDAJ_EbenfurtAT_26.6.2024

Језик интервјуа:

српски

Држава:

Аустрија

Број саговорника:

1

Испитаник:

ДМ

Годиште:

1968.

Пол:

женски

Земља рођења:

Србија

Место рођења:

Пожаревац

Земља боравка:

Аустрија

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

непознат

Језици комуникације:

српски
енглески
немачки

Дошла je из Србије у Беч пре 23 године. Има двоје деце. С децом у породици увек говорила на српском, било јој је јако важно да јој деца савршено знају српски језик. Она немачки зна онолико колико јој је потребно да се снађе, али не може за себе да каже да га зна добро. Напомиње да нема потребу за тим језиком, служи се енглеским.

Њена деца осећају Србију као своју земљу и у Србији се осећају као да су рођени у њој. Трудила се да одржава везе са Србијом и редовно децу водила у Србију. Кад су били мали, куповала им је сликовнице и књиге на српском језику. Сада њена деца међусобно разговарају на немачком и на српском језику. Навијају за Србију, али ако Аустрија игра против неке друге земље, онда за Аустрију.

Покушава да утиче на то да се омогући учење српског језика у школама. Сматра да је музика, нарочито народна, на српском језику важно средство да српска деца у Бечу науче наш језик.

Језик своје домовине зове завичајни и породични.

Сматра да црква и низ повезаних институција могу да помогну у одржавању српског језичког и културног идентитета у Бечу.

Разговор се води у дому информанткиње. Она на почетку наводи да је била вуковац у школи, јако је поносна на то, била је члан књижевне групе у школи.

 

(Да ли сте говорили језик средине када сте дошли у Аустрију, пре 23 године?)

 

ДМ* Није говорила и даље га не говори, само за свакодневну употребу. Не зато што је била лења да научи, већ услед посла којим се бави, стално је на путу. Кад је била код куће, била је у потпуности посвећена деци и било јој је јако битно да деца савршено науче српски, била је спремна да због тога жртвује да никада не научи немачки, јер је знала да ће они немачки научити свакако, њима је и немачки матерњи језик. До њихове треће године родитељи су говорили само наш језик. У принципу је она та која је васпитавала децу, „и као мајка и као домаћица куће“. По правилу, није ни требало да добије аустријски пасош, јер би најпре морала да иде на курс и полаже испит да би остварила то право. Добила је позив као ВИП личност за земљу Аустрију, свечано су јој уручили пасош. Успева да се снађе, али не може да каже да зна немачки. Куда год да оде служи се енглеским, Аустријанци јако воле да причају на енглеском. Пријатељи Аустријанци јој и даље, кад проговори немачки, одговарају на енглеском. Нема потребу за немачким језиком. Ипак, то је првенствено било из жеље да деца савршено знају језик. Да је и желела да комуницира с њима на немачком, покварила би им немачки, а притом, што сматра првим и основним, желела је да они савршено говоре наш језик. И препоносна је на то. Знају чак и ћирилицу, што је несвојствено за децу која живе овде. И то су сами научили, било им је занимљиво, посебно ћерка која је хтела да својим пријатељицама Аустријанкама говори нашу азбуку и кад крене да је ниже, оне се све запрепасте како то звучи, како уопште може да преломи језик. Стварно је поносна на то и апсолутно стоји иза тога да није погрешила, напротив, јер они воле Србију, имају друштво тамо и кад оду, нико ко не зна ко су не може да замисли да они живе ван Србије; сви су убеђени да су деца рођена и одрасла ту. „Ето, то је моја заслуга и јако сам поносна, па макар никад не говорила немачки.“

 

(Да ли сте имали помоћ у васпитавању деце?)

 

ДМ* Имала је помоћ своје рођаке, која је децу је сматрала и прихватала као своју. Само захваљујући томе ДМ је могла да настави да се бави својим послом; да није било ове рођаке, сигурно би престала са својом каријером. Рођака је научила немачки, ишла је и на курсеве, додуше, и она је само на српском разоговарала с њима, тако су се договориле и деца баш из тих разлога знају српски савршено и сналазе се потпуно. Они осећају Србију као своју земљу, разумеју наш хумор, чак и учествују у томе, то је њима у крви. За ДМ је то врло интересантно, „преслатко“, ужива у томе. Наравно, кад су били мали, много чешће је с њима ишла за Србију него кад су кренули у средњу школу па на факултет. Чак је можда наређе било кад су били у средњој школи. Ишли су у државну школу; њихова основна школа је била проглашена најбољом школом у јужној Аустрији, потом су и средња школа, па академија биле јаке школе, онако строге. Били су одлични ученици, сад су на факултету у Бечу. Док су били мањи, много су чешће одлазили, чак су и по два месеца остајали у Србији (ДМ је успевала да их „извуче из школе“), све јој је то било битно, да се осећају као код куће кад оду тамо. Они сад могу овог тренутка да се преселе у Србију и да се осећају као да су ту рођени и одрасли.

 

(Постоји ли могућност учења српског у школи?)

 

ДМ* Више не. Раније је тога било, за време Југославије. Више тога нема. Причала је о томе с нашим амбасадором, да пробају да се нешто уради по том питању. Јер има стварно јако квалитетних наших људи на јако добрим местима, људи који су одрасли овде, школовали се овде, на јако битним местима, директор бечке опере је наш човек, Србин, председник јединог аустријског боксерског савеза је наш човек, а тек колико таквих људи има у науци, у медицини, за које се и не зна, који су тако квалитетни људи, школовани људи, постигли су велики успех. И о томе је разговарала са амбасадором, да се нашим људима мора више говорити какве ми људе имамо и на којим позицијама, да се наши млади људи не би осећали запостављенима у овој земљи, јер ће престати да говоре да су Срби. Она је то схватила преко сопствене деце: „Да није музике, гомила наше деце не би знала српски језик.“

Сматра да је наша музика, посебно народна музика, јако заслужна за очување нашег језика, посебно у Европи. Чим деца схвате да родитељ зна немачки, може он да прича на нашем језику колико хоће, деца ће то разумети али ће одговорити на немачком, неће говорити на нашем језику.

 

(Да ли је било фаза протеста у тинејџерском добу?)

 

ДМ* Не, никада се нису ни борили против тога нити стидели, најважније је било што су у кући говорили наш језик.

 

(Шта мислите да би осим музике још могло да помогне?)

 

ДМ* Кад је реч о музици онда мисли на тинејџерско доба, негде тамо од 14. године па надаље, пре тога значе само родитељи, кућа, породица. Познаје родитеље који с децом говоре немачки, то је могла и она, тако би најлакше научила немачки, али није проблем, мајка и треба да се жртвује за своју децу.

Што се тиче лектире, није куповала класичне школске лектире, на језику који деца не уче у школи, пошто би се направио неки одбрамбени систем због тога, али је кренула, од годину-две дана, да им купујем оне наше прелепе сликовнице; сматрала је да је то јако битно за њих и да је за почетак довољно.

 

(На ком језику они чешће разговарају?)

 

ДМ: „На немачком, моји и на српском, некад их ухватим разговарају на српском, некад на немачком, али деца чешће овде разговарају на немачком.“

 

(На ком језику користе титл при гледању филмова и серија?)

 

ДМ: „На немачком, лакше им је, то је чињенично стање, ипак је ово њихова знање и, хтели ми то да признамо или не, ипак је то матерњи језик, лакше је“. Кад заједно гледају, бирају и врло се лако договоре јер воле да гледају заједно.

 

(Како бисте назвали језик своје домовине?)

 

ДМ* И завичајни, и породични. Не би могла да се определи.

 

(За кога деца навијају, на пример кад играју Аустрија и Србија?)

 

ДМ* За Србију, наравно. Све више се друже са нашом децом, сви су навијали за Србију, нико за Аустрију. Али, ако Аустрија игра против неког другог, онда за Аустрију. Додаје, међутим: ако Хрватска игра, на пример, против Данске, навијају за Хрватску, ако Босна игра против Холандије, за Босну. Јер је све то наше говорно подручје. То је нешто што јој се допало, што је приметила ове године, видела је много слика деце, девојака, момака које сликају родитељи, огрнути, једно поред другог, у босанску, хрватску, српску заставу, онако с леђа се сликају. То јој је било тако слатко. И на Евровизији се то дешава, и Словенија се променила, изгледа да има много Босанаца. „Ми смо сви васпитавани, из тог времена, другачије, није ту било национализма, само да нема мржње, која вуче доле.“

 

(Како би утицајни људи из заједнице могли да се укључе?)

 

ДМ* Једна институција тешко, али неколико повезаних… Не класично школство, то не пије воду. Осим, ако би држава Аустрија признала школу.

Црква може да учини доста што се тиче језика, јер у последње време прилично привлачи младе људе, окренули су се вери. Мисли, међутим, да највише може да помогне осећај поноса, „Хеј, ја сам Србин“.  То сматра осећајем поноса, патриотизма, а не национализма. Сматра да наши људи много греше што то повезују. Осећај поноса значи „ја сам то што јесам“. То би све младе окренуло, сви би знали савршено језик. Они то немају овде јер нема ко да им улије; сматра да смо нажалост свугде стравично оцрњени. Треба промовисати изузетне људе, да и сами Аустријанци помисле: „Човече, какав лик, а Србин је“. И да се онда запитају зашто о Србима мисле све најгоре. Кад крене аустријско мњење да се мења, кад увиде да су одлични ученици а притом наша деца…

 

(Да ли Ви и Ваша деца посећујете културне догађаје?)

 

ДМ: Да, посећујемо позориште, филмове, премијере филмова.

 

(Да ли примећујете разлику између различитих генерација?)

 

ДМ* Овде се то не може толико приметити јер је Аустрија најближа земља Србији, не примећује се толико дијаспору. Друго, овде више нема гастарбајтера, то су они старији људи који су одавно већ у Србији или су сад претходних година вратили, са својих седамдесетак година. Сматра да је више она сама гастарбајтер него сви остали овде, одавно тога више нема – људи овде живе, купују куће итд.

 

(Наша настава језика се и даље зове „за људе у иностранству“?)

 

ДМ: „То могу да забораве. Гастарбајтери, класична дијаспора не постоји. То је прва грешка. Морамо да објаснимо људима доле, ви морате да објасните да је понижење за људе који живе у иностранству називати их тим именима. Аутоматски је то отпор. Друго, грешка зато што то више не постоји. Од пре тридесет година ми већ немамо класичну дијаспору.“