Наслов:

AJJF_ViennaAT_4.7.2024

Језик интервјуа:

српски

Држава:

Аустрија

Број саговорника:

2

Испитаник:

ДД

МД

Годиште:

1986

1988

Пол:

женски

мушки

Земља рођења:

Немачка

Аустрија

Место рођења:

Bad Mergentheim

Беч

Земља боравка:

Аустрија

Аустрија

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у вези

у вези

Језици комуникације:

српски
немачки

српски
немачки

Упознали су се када је МД објавио први роман; ДД га је контактирала. МД свесно обраћа пажњу на одабир језика – по доменима „гастоски приступ“, користе доста међуреченичног прекључивања кодова (немачки/српски); сада се свесно труде да раздвајају језике у зависности од контекста; ДД има свесну потребу да вежба српскохрватски – често схвати да јој недостају поједине речи када дуже време не користи језик; у породичном домену – „наш“ језик; политичке и академске дискусије на немачком; ван куће у зависности од саговорника. ДД природно прелази са једног на други, али повремено схвати да јој недостаје нека реч на нашем језику и тада јој је неугодно; МД – зависи од саговорника: пред некима му је свеједно (ако су особе опуштене) и не боји се да „застане“, али са „Србендама“ води рачуна -родитељи су му инсистирају на правилном говору.  ДД је као девојчица похађала „југо школу“, где је учила језик, ћирилицу, али и о нашој историји и култури, у њеној породици се увек говорио српскохрватски. На студијама није имала са ким да разговара на српскохрватском језику. МД је немачки научио у вртићу, тако што га је девојчица из групе изабрала да „буде њен пројекат“ и почела да га учи језику. Обоје сматрају да је двојезичност важна. МД каже како је то његова супермоћ.

Разговор се води у кафићу.

 

(Како сте се упознали?)

 

ДД* Изашла је његова књига и она му је послала имејл са жељом да се нађу и упознају, као и да причају о његовој књизи. Било јој је мало непријатно у почетку зато што је то професионални контекст.

 

(На ком језику сте комуницирали?)

 

МД* Његов домен рада је језик и стога веома пази. Наводи да имају „јако чудан гастоски принцип“. Употребљавају једну реченицу на немачком, па једну на српском, или неколико реченица на немачком, неколико на српском. Све зависи од контекста.

ДД* Примећује да заборавља неке речи, да греши често и онда јој буде неугодно.

МД: „Изгуби се језик, то је нормалан процес“. Он живи у Бечу 15 година, доста чита на српском али то не може да му компензује језик као када је у Београду – тада се потпуно „баца“ на српски језик (али ипак примећује тешкоће, нарочито с падежима).

 

(Кад идеш у Србију, где идеш?)

 

ДД* Иде у Београд, а њена фамилија живи у Пироту и Лесковцу.

 

(У којим контекстима говорите српски, а у којима немачки?)

 

МД* Било би добро да у одређеним контекстима причају српски, у одређеним немачки. У свакодневици се деси да дуже причају „наш“ језик, али када се крене у озбиљну дискусију о политици, рецимо, и слично, онда се пређе на немачки.

 

(А кад идете напоље?)

 

ДД* Све зависи од тога с ким се налазе.

 

(Значи да имате своју мрежу људи?)

 

ДД: Да, да.

 

(Да ли вам ствара фрустрацију када треба да пређете с језика на језик?)

 

ДД* Понекад јој буде природно, само настави да прича на српском или на немачком и не размишља о томе. Али у неком тренутку схвата да је заборавила реч, не зна како да преведе, ствара се фрустрација, баш јој буде неугодно.

МД* Зависи од тога с ким се прича. Ако зна да је особа отворенија, може да комуницира с њом слободније и не боји се грешака. Ако пак прича са П. или М., прибојава се јер су они „Србенде“ или кад разговара „са својим маторцима, који су језички фашисти“, његова мајка сваки падеж гледа као да је лингвисткиња.

 

(То прелажење из кода у код зовемо трансјезичком комуникацијом. Какав вам је однос према трансјезичкој комуникацији, да ли вам је лакше, једноставније да убаците неку реч и зашто прибегавате томе?)

 

МД* Забавно је играти се језиком као кад жонглираш с лоптом (њему је то забавно, али некад се деси и природно, када уопште не размишља о томе).

 

(Што се тиче хумора, на ком језику се осећате лагодније?)

 

МД* На оба језика. Чини му се као вежба да се с лакоћом пребацује с једног језика на други, „некада имам осећај да мислим на оба језика истовремено. То је моја тајна супер моћ“.

 

(У ком контексту је наш језик присутан у вашем животу?)

 

ДД* Користи га углавном с породицом, с мамом говори углавном српскохрватски.

 

(А где је твоја мама?)

 

МД* У Минхену, дошла је 1972, била је „задња тура гастоса“. С татом се упознала у Немачкој.

 

(Кад си ти дошао?)

 

МД* Увек је био у иностранству. Између 1993. и 1997. су били у Штутгарту, између 2000 и 2003. у Минхену, ту је у суштини научио језик. Школовао се пола на немачком, а пола на „нашем“. Мајка говори немачки, али га никада не говоре једно с другим, она се прилагодила да би комуницирала с другим женама, и из интелектуалних потреба, хтела је да чита књиге на немачком; он је немачки научио у тек Штутгарту, 1993. у обданишту. Интересантно је то како га је научио: „Једна цурица је приметила како сам стајао у ћошку и нисам знао језик и само ме је повукла у страну и кренула да ме учи немачки“. Тада је имао пет година, она га је доживела „као свој пројекат“. Брзо је научио, за две три недеље, зато што се у том узрасту само упија језик.

 

 

(Како сте говорили код куће?)

 

МД* Углавном српскохрватски.

 

(Јеси ли ишла некад на часове?)

 

МД* Ишла је осам година једном седмично у „југо школу“, научила ћирилицу, граматику, нешто о историји и тако даље. Језик јој је био много бољи кад је била дете јер кад је почела да студира уопште више није имала прилику да прича српскохрватски, није имала наше друштво у Минхену и тек када је почела да се бави дисертацијом почела је да чита стручне књиге и онда се преселила у Београд. Тамо је била три године и тада је опет научила српскохрватски. Некада се осећа несигурно када греши.

 

(Када бисте имали децу, на ком језику бисте разговарали са њима?)

 

ДД* Наравно на нашем, од првог дана.

МД* Двојезичност му је донела пуно тога доброг.

 

(Како би некоме објаснио то што је твој културни идентитет двојезичан?)

 

МД* „Језик је примарни носилац културе, ја преко језика добијам опште информације о својој култури“. Из језика црпи све оно што долази са њим; као да му је неко отворио пут. Књиге могу да се читају и у преводу, али је то онда другачије.

ДД* За њу је било компликовано одрастати у Немачкој током 90-их, с родитељима који су са подручја бивше Југославије; себи је рекла да не жели да има идентитет кроз неку нацију – „нити сам Југо нити сам Швабица“.

ДД* Одрасла је с тим да је српски језик безвезе, „шта ће ти тај језик“, њеним родитељима су такође говорили да причају с дететом немачки: „Пре 30 година је све било другачије, сада се потпуно променило, сада је супер да причате са дететом на два језика“, тада је било потпуно негативно. Сваке године су ишли за летњи распуст у Црну Гору или Босну, а када би се вратила у Немачку након распуста, у школи су јој говорили да је њен немачки много лошији него пре, нон-стоп је слушала те негативне ствари. Данас воли тај језик и срећна је што га је научила, баш је причала с једном пријатељицом која је из Грчке, „замисли да смо одрасле само на немачком језику како би то било досадно“.

ДД* Та два језика су јој омогућила да види и да упозна обе културе. Преко језика добија моменат идентификације са културом.

 

(Како се представљаш на конференцијама када те питају у формалном или полуформалном контексту?)

 

ДД* Недавно у Украјини када су је питали где ради и онда су почели да причају, тада је поменула Босну и бившу Југославију,  сви су имали добар осећај и свима је било драго. Пре 10 година би рекла да је из Босне али, што је јако интересантно, никад није рекла „Ја сам Српкиња“, већ „моји су из Босне“.

МД* После рата се све свело на шупље српство, изгубио се југословенски идентитет, настао је српски кич. Наводи пример свог оца, који никада није раније није србовао, „кренуо је сада да србује“.

 

(Који термин користите за означавање језика?)

 

МД: „Наш језик, мени је то најбољи термин.“

 

(Како вас перципирају у Србији?)

 

ДД* Мама јој увек каже да не говори о политици, али су људи генерално океј према њој. Фасцинантно им је како много зна о историји и култури, било им је јако драго кад је започела свој докторат.

МД* Имају пријатеље с простора бивше Југославије. Не сећа се да су икада о томе причали, али постоји прећутни споразум о разумевању – „наши смо“ и гледају да то негују.

Беч је увек био центар југословенске интелигенције. Има осећај да у последњих пет година много наше интелигенције долази овде из Хрватске, из Србије, из Босне, има из Словеније, баш се то осећа у граду. Доносе свој дух, доносе журке, скоро је била журка на којој су били људи из читаве бивше Југославије. Један његов друг рекао да су сви јако солидарни и љубазни и сви пазе један на другог.

ДД* Овде имају најбољег пријатеља Паула и увек га позову кад праве журке.

МД* „Овде је тихи споразум да смо сви наши и зато ми се свиђа тај термин наш језик.“

 

(Што се термина тиче, како бисмо могли да назовемо језик: матерњи, породични, завичајни, наследни?)

 

ДД* Рекла би да је матерњи језик.

МД: Завичајни је идеолошки. То је као огњишни језик, језик твог огњишта, шта значи завичај?

 

(Да ли имаш на немачком неки акценат?)

 

ДД: Немам.