Наслов:

JFAJ_ViennaAT_30.6.2024

Језик интервјуа:

српски

Држава:

Аустрија

Број саговорника:

2

Испитаник:

ТК

УР

Годиште:

1995

1994.

Пол:

женски

мушки

Земља рођења:

Србија

Србија

Место рођења:

Београд

Београд

Земља боравка:

Аустрија

Аустрија

Место боравка:

Генерација исељеништва:

Етничка припадност:

Верско опредељење:

Образовање:

Професија:

Партнерски статус:

у браку

у браку

Језици комуникације:

српски
енглески
немачки
италијански

српски
енглески
немачки

Разговор с брачним паром. Студирали су српску књижевност и језик у Београду, завршили мастер у Београду и Келну, добили двоструку диплому. Почели докторске студије у Београду, али су имали лоша искуства на факултету и одлучили да се пријаве на позив за две позиције у Бечу уз договор да прихвате ако било ко од њих двоје добије. ТК сада плаћа студије, УР је докторирао. Немачки су учили пре одласка у Келн, преко апликације, били су распоређени на ниво А2 интензивног курса и дошли до Б1 нивоа. По доласку у Беч УР наставио да учи немачки; иако му је речено да није неопходно знање немачког, за упис докторских студија и асистентско место је морао да покаже знање на нивоу Б2; потом је наставио и Ц2. ТК је прво учила самостално, а током короне је пратила онлајн курс Аустријског института; достигла Б2 ниво. Студира на енглеском. УР предаје тзв. конверзаторијум (теоријска и практична настава језика); држао је један семинар на „нашем језику”. „Наш језик” је неутралан термин, сматрају да је исправан. Други називи парају уши; не допада им се БСХ(Ц) иако је то званичан термин. ТК је изгубила мотивацију да настави са учењем немачког. Знају да су део дијаспоре, у административном, политичком и сваком другом виду, али се културолошки не осећају тако. Немачки је неопходан за потпуну интеграцију у друштво. ТК користи енглески у академском контексту, сматра да је овај језик увео извесну дисциплину у начин изражавања. У разговору с људима с простора бивше Југославије прибегава акомодацији. Почели су да им се мешају језици. Покушавали су да користе немачки ради вежбе, али им то не одговара. Повратак у Србију у академском смислу је немогућ. И немачки говорни простор је напоран, намеће номадски начин живота. С будућом децом би разговарали на српском; то би за њих био наследни језик. Настава српског језика је потребна, важно је да постоји, али сада су упућени ка врло специфичној циљној групи.

Разговор у кафићу, у деветој градској општини (“бецирку”).
УР је аутор више објављених дела (Вивит, 2020; Споразуми,
илустрована поема).
ТК* [прича о статусу студента] Сада плаћа студије. Кад би на
факултету била ангажована макар на сат времена, била би
ослобођена плаћања. Студенти из земаља трећег света [”third
country citizen”] плаћају студије.
Венчали су се пре месец дана, „код куће“ [у Београду]
УР* Грађани земаља Европске уније такође не плаћају.
(Како сте се одлучили баш за Аустрију?)
УР* Студирали су у Београду, на Филолошком факултету (Група
06, Српска књижевност и језик са компаратистиком). Завршили
су мастер из српске књижевности, а истовремено су били на
мастеру у Келну. Били су прва, “експериментална” генерација
овог програма. Београд административно није испунио услове
да би се добила обједињена диплома, па су добили двоструку.
Одмах по повратку су наставили докторске студије у Београду,
на Катедри за српску књижевност. Били су неких годину дана ту.

положили су све испите, покушавали су да нађу посао, имали су
изразито лоше искуство на Филолошком и Учитељском
факултету. „Били смо део нечега што је намештање конкурса“
[сматрају да конкурси нису били поштени]. С тим искуством су
одлучили да неће покушавати у академском свету у Београду.
Отворио се позив за две позиције у Бечу. Обоје су се пријавили
уз договор да, ако једно добије, иду заједно. УР је добио
позицију асистента. Место асистента раније није постојало, нова
професорка се изборила за то место. потом је дошла и ТК.
ТК* У Београду је завршила све испите на докторским
студијама, дошла је до тезе. Предала је све папире за статус
истраживача и годину дана се ништа није дешавало, иако је
имала све предуслове. Потом је била укључена у пројекат
једног професора. Због „неискоординисаног протока
информација“ изгубила је годину дана, препрека је била на
нивоу правне службе. Од катедре је имала подршку, али нико
није знао шта да ради у овом случају. Кад се обратила
Министарству, речено јој је да имају „посебан фолдер за вас са
Филолошког“. То је било јако стресно. У Аустрији се
финансирала као страни студент на истраживачком боравку, то
је статус који се нуди нашим студентима, али они за то не знају.
У прво време је била на стипендији. Потом је добила понуду да
замени колегу из Аустрије, због чега је морала да прекине
уговор са Београдом. Уписала је докторске од почетка у Бечу.
„изгледало је да овде има много више шанси него у Београду“.
(Да ли сте имали предзнање немачког пре доласка?)
ТК* У Келну је био први контакт с немачким језиком. Пре
одласка су интензивно учили језик преко апликације Дуолинго,
тако да су се на улазном тесту у Келну пласирали за курс А2
нивоа. Имали су једномесечни интензивни курс А2, а потом су
током једног семестра пратили и курс Б1, који су и положили.
УР: „Али то није довољно времена да се савлада језик на том
нивоу“. Кад је дошао у Беч, на разговору за посао му је речено
да немачки није неопходан, моћи ће да ради и пише тезу на
енглеском. Није разумео у потпуности статус и мислио је да ће
аутоматски бити уписан на докторске студије. Међутим, то није
био случај, а да би уписао студије, морао је да покаже знање
немачког на нивоу Б2. За три месеца је положио Б2, а потом
наставио Ц1. Било је интензивно. Уговор је зависио од уписа на
докторске студије, а упис је зависио од језика.
ТК* Завршила је Б2. За њу је било много лакше. Када је знала да
ће се пребацити на докторске у Аустрију, почела је да учи
самостално, између осталог и преко Аустријског института у

Београду. То је било током короне. све је било онлајн, „сваког
дана по три сата немачког“ што је било савршено за учење.
После тога, због разноврсних ситуација, стреса и напора,
одлучила је да не жели да настави са учењем. „Немам снаге за
немачки“. Докторске студије су на енглеском.
УР* Његове студије су такође биле на енглеском. Немачки је
само услов за упис. То је некаква политика универзитета.
Предаје на немачком, један курс је држао на „нашем“.
(Зашто га зовете „наш језик“?)
УР* Пуно времена проводе са колегом из Загреба, а и већина
људи користи тај термин. То је неутрални назив. „Тај језик и
треба да се зове наш“. Тај назив је функционалан на овим
просторима. „Чим неко каже да говори хрватски…“
К* “… баш пара уши“, или је скоро дошао, или жели да нагласи
националну припадност.
УР* Људи су против термина БКС(М). Људи су осетљиви и не
желе да користе овај термин, али је на факултету БКС званичан
назив.
(Зашто си изгубила мотивацију за учење немачког?)
ТК* Било је свега превише, деморалисала се на другим пољима.
Немачки је постао оптерећење, кап која је прелила чашу.
Престала је да га користи тада иако га је добро знала. „Немам
снаге ни за себе, а камоли за немачки “.
Пријавила се на платформу за држање часова [српског]. навела
је које језике користи, па јој се јављају највише људи са
немачког говорног подручја. Обновила је немачки кроз праксу
наставе српског. Морала је више да размишља о структури
језика. У академском контексту има проблем да говори
немачки, чак и кад су неформална окупљања. „Ја онда
прелазим на енглески, ни не трудим се“.
(А како је са тобом?)
УР* Предаје конверзаторијум [комбинација предавања и вежби
где је акценат на комуникацији са студентима]. До сада је
држао 5-6 курсева, сваки пут осмишљава целокупну структуру
курса, литературу, итд. Држаће семинар о Доситеју
Обрадовићу, претходно је држао курс о младим ауторкама које
пишу поезију на БКС. Предавања држи на немачком, који би
могао бити на вишем нивоу. Не постоје примедбе за језик, али
волео би да влада боље. Употреба језика утиче и на однос са

студентима, смањује ауторитативну позицију, што он жели.
(Како се данас осећате на српском? Како се представљате?)
ТК* Ми говоримо да смо из Београда. „Да ли се осећамо као
припадници српске дијаспоре?“, компликовано питање. у
сваком погледу, административном, политичком… „Ми то
јесмо… наш третман од стране аустријске власти квалификује
нас да смо дијаспора“. У културном смислу не дешава се нешто
што би било институционализовано и намењено дијаспори.
Постоји Српски центар, чија је главна активност организовање
Светосавског бала – добротворна акција за чије учешће се
плаћа. То је лепа традиција, и треба да постоји, али да ли је то
једино што Српски центар треба да понуди? Српски центар
организује доста хуманитарних акција усмерених ка Косову, али
„шта ћемо с људима који су у Бечу и којима тај Српски центар
треба нешто да понуди?“
ТК* Системи се не разликују много, само су овде „много фини
док те одбијају“. Порука је да „ако не знаш савршено немачки,
нећеш се интегрисати у аустријску заједницу“. Без обзира на то
како се осећаш, да ли србујеш или не, увек ћеш за њих бити Југо
или Чуш [погрдни назив за Балканца турског порекла]. Није тако
увек, млади нису такви, али чак и њих овај систем мења.
Питање српског идентитета и припадности у Бечу је сложено.
„Изјашњавати се као Србин или Српкиња у овом контексту
значи један потпуно други начин живота“. Они се нису никад
понашали или облачили на тај начин. [афилијација тј.
немогућност идентификације са већинском дијаспоричном
заједницом]. Отакринг је епицентар српства у Бечу.
(Да ли постоји разлика како се осећате у српском језику сада и
пре доласка?)
ТК*: Писање на енглеском језику је увело дисциплину у
изражавање на српском. Као студенти књижевности, научили су
да речима све може да се изрази, сакрије, забашури, али на
енглеском је фокус на суштини. Сада је много прецизнија на
српском. У комуникацији са другим припадницима екс-
југословенске заједнице прилагођава свој језички израз. Ако је
неко пита „шта ћеш радити следећег тједна“, одговара
„следећег тједна…“ . На почетку је било чудно, сада и не
размишља о томе. Колега Загрепчанин је сањао како у Загребу у
академском контексту изговара „у суштини“, уместо „у бити“.
УР* У вокабулар су ушле речи „из дишпета“, „фулао“… чести су
разговори о језичким сусретима.

ТК* Усваја доста и од студената којима предаје. „У говору ми се
мало „квари“ језик, ако говорим у том националном
пуристичком смислу“. „Језик треба да ти служи да се
споразумеваш, а не да ти чини опресију сваког дана“. Исправно
у језику је само конструкт.

(Да ли језик има још неку улогу у конструкцији ваших
идентитета?)
УР* У последње време почели су да им се мешају језици, због
контекста. Коришћење страних речи не види као угрожавање
идентитета.
ТК* Не види разлог да не говоре стално на српском. Ради вежбе
понекад су користили немачки у комуникацији [ТК и УР], али би
се после пола сата посвађали, што из фрустрације, што из
неразумевања. [смех]
(Како бисте се односили према деци што се тиче српског?)
УР* Немачки свакако дође кроз вртиће и школе, сигурно би их
учили наш, матерњи језик. То је предност код деце да могу
одмах да науче два или више језика.
ТК: „Нама је јако тешко да оставимо тај језик. било би немогуће
да тај језик прескочи нашу децу. Имам такав утисак.“
(Да ли планирате да се вратите у Србију у неком тренутку?)
УР* Овде је јако нефер друштво, на другачији начин у односу на
Србију.Аакадемски систем овде намеће номадски начин
живота, сигурност долази тек по избору у ванредну професуру.
Ако се не отвори нешто суштински боље од овога сада, изаћи ће
из академије. Студирање и истраживање у иностранству је
негативно перципирано у Србији. Повратак у Србију у
академском смислу је немогућ.
(Терминолошко опредељење – како би се звао језик када бисте
имали децу? Српски као матерњи, породични, наследни,
завичајни?)
УР* Наследни језик јер указује на залеђину. сем тога има и
теоријску позадину, постоји и термин наследни студент
[heritage student].
ТК* Слаже се. Јесте и матерњи, али због контекста употребе

ипак се разликује. „Ово завичајни ми звучи носталгично,
Добрица Ерић“. Вероватно ће зависити и од контекста. знају
припаднике друге генерације који јако добро владају српским
језиком, али и припаднике прве генерације којима је немачки
постао доминантан.
(Да ли и даље навијате за Србију када игра против Аустрије?)
ТК* Наравно за Србију, али овде то има другу димензију. Сви
кафићи који су просторно југословенски организују заједничко
гледање, навијање, пратећу журку, без обзира ко игра. На овај
феномен постоје негативне реакције у Београду.
(Да ли сте исто размишљали и пре одласка из Србије [у смислу
навијања за све репрезентације бивше Југославије]?)
ТК: „Нисмо о томе размишљали. прво треба да детектујеш
некога као Другог, а онда да га прихваташ као истог…“
Васпитавани су у духу који није националистички.
(Како видиш наставу српског језика у Аустрији?)
ТК* Постоји мрежа српских школа у Швајцарској, Словенији и
Италији, коју подржава Министарство, али не постоји у
Аустрији. Тек се претходне године отворила српска школа, или
је бар прочитала ту вест. Таква настава је потребна, озбиљно
осмишљена, да држава предвиђа неку структуру. српски се сада
учи у Просвјетним школама које су тесно повезане са црквама
што, „како да кажем ово“… „захтева врло специфично
заинтересовану циљну групу“. Такав концепт је у духу „сачувати
писменост пред најездом Турака“. Једна познаница је после
неколико часова повукла синове из те школе.