разговор са ђаконом цркве св. Василија Остршког, у просторији за одржавање службе.
рођен у Чикагу, САД. родитељи су припадници друге генерације, у САД су се доселили његови баба и деда из Лике, населили су се у околини Питсбурга, где су радили у челичанама, као и читава заједница – Срби који су у то доба (прва половина XX века) долазили у Америку су углавном сви живели у истим регијама, те су заједнички градили цркве и домове. све су радили заједно, прослављали свадбе, сахрањивали своје, говорили исти језик и били уједињени у свом наслеђу. у то доба у Пенсилванији је у градовима становништво било етнички концентрисано (нпр. у одређеном кварту живели су Срби – углавном из Хрватске, у следећем Мађари итд.).
отац је био један од петоро деце (три сина, две кћерке) и прва генерација рођена у САД. говорио је српски и енглески јер је његова мајка с њима говорила српски, али се инсистирало на енглеском, како би се могли школовати (деда је рано умро, али је баба имала за циљ да их све пошаље на колеџ). отац је с браћом и сестрама говорио српски, али се иначе у кући користио енглески.
МК прича да се у његовој породици увек ишло у цркву, организовале су се славе, прославе, али су деца користила само енглески (утицај школе). цркве су биле кључне, нарочито оне веће, углавном се петком организовало културно вече (игре, верска настава). много је радио а мајка није стизала да их редовно доводи у цркву (није возила). мајка полусрпског порекла, полуалбанског (православног), рођена у Масачусетсу; упознали су се у морнарици.
женин отац је био појац у православној цркви и био је одушевљен кад је саопштила да је упознала православног момка. само је једна особа међу њеном браћом и сестрама имала такође брак са особом српског порекла.
приликом заједничких окупљања се ипак и даље могао користити српски. МК и његова браћа и сестре су увек могли чути српски, били су изложени језику и у цркви. сматра да је то допринело чињеници да је, када се кандидовао за ФБИ академију и полагало језички тест, измишљеног језика чије је парцијалне елементе требало повезивати, имао најбољи резултат – константна изложеност другом језику и његовом ритму је вероватно допринела развоју језичке способности уопште. сам је научио ћирилицу, воли да слуша патријарха и схвата суштину онога што говори – појединачни детаљи му недостају, али једноставно воли да слуша целину. такође је слушао ТВ „Храм“ (на два екрана – на једном ради свој посао, на другом слуша ову или неку другу станицу). пре пет година је пар месеци узимао часове српског, није било лако. кад седи у неком друштву углавном разуме доста, али нема довољно самопоуздања да говори. обећао себи да ће се, кад се пензионише, упутити у Србију, да учествује у неком имерзионом језичком програму. верује да има доста Срба који покушавају да деци пренесу језик, обичаје и наслеђе.
види два суштинска проблема: (1) заједнице су веома разуђене, он мора да вози 30 миља да би стигао до цркве; (2) данашња цивилизација „краде“ породично време.
родитељи се морају ангажовати. такође значајна је улога цркава у близини. обиман културни програм нуди црква Holy Resurrection.
четворо његове деце, узраста 25-30 година, умеју да певају на српском, воле све што је у вези са српском традицијом. једном од њих, који живи у Њујорку где нема прилике да иде у цркву, веома недостаје та повезаност. веома је важно имати понуду која може помоћи и родитељима, ударити „темељац“ и нечим их забавити.
у цркву релативно редовно долази око 110-120 људи, а на црквену наставу око 40 до 50 деце. као и његов отац, и МК је увек на неки начин служио у цркви, 12 година као председник, у црквеном одбору итд. (и кад је био на другим местима, у цркви у Детроиту, Вашингтону).
верује да су баба и деда емигрирали због бољег живота у САД.
„Serbian is a piece of my puzzle that right now I´m missing“
